Planići sa planine

Orlovac – Još izdaleka, na putu od Krtoka ka selu Orlovac, vidi se dim iznad gorja. U prvi mah pomislismo da da je neko, opet, zapalio šumu, ali, kad siđosmo do prvih kuća, videsmo – čovek peče rakiju, šljivovicu. U dvorištu velika seoska kuća, ambar, salaš i kačara. Iz kazana već teče sveža rakija. Domaćin Miloš Planić iznosi staru šljivovicu, reče – ni sam ne zna koliko joj je godina.  

– Mi smo, na ovom visu, svi Planići. Moj brat Dragan ovde živi stalno, a ja sam dole, u Kuršumliji. Od kada mi je pre tri godine umro otac, sve nekako brzo poče da propada. Mnogo para treba da obnovim kuću, a do novca je teško doći. A i u ovo bespuće ničim se ne može doterati građevinski materijal. Ko ima kultivator, nekako se s mukom i probije. Konjskih i volovskih zaprega odavno nema – priča nam Miloš Planić.  

Kraj puta, što se strmo spušta dole ka reci, na izlazu iz Miloševog dvorišta, veliki orah, a u njegovom podnožju ograda od pruća i saksije sa kadificom, karanfilom, muškatlama. Čovek koji nas dočekuje pred kućom, Milošev brat Dragan, kaže da cveće neguje njegova žena Dragica, koja se uključuje u razgovor:  

– Iako smo prešli šezdesetu, još se ne damo. Nama je dobro u ovoj planini, kad tako mora da bude – kazuje ona.  

Gledamo: drva za ogrev složena "pod konac". Plastovi sena, takođe. Pred podrumom: kazan za pečenje rakije i veliko bure puno oraha. Dragan nam objašnjava da je, ovde i u susednom selu, nekad bilo Planića mnogo. Ječala su brda od volovske rike, odlegali dolovi od čobanske pesme, medenica i zvona sa ovnova predvodnika i krava mlekulja. Retki su išli u škole, ali su i postajali ugledni ljudi. Rade Planić, na primer, dugo je u Nišu bio glavni za prosvetu.  

– Sa komšijama Šiptarima smo se družili, odavde do Podujeva, nema sela u kojem nisam imao poznanika. Ne samo ja, nego i svi iz ovih krajeva. Imao sam i dobre prijatelje. Sa jednim Asanom, sada pokojnim, stalno sam se družio. Sad ne znam ništa ni o kome od njih. Niti oni ovamo, niti mi tamo – kazuje Dragan Planić iz sela Orlovca, dok sedimo pred kućom koju je, reče, gradio još njegov otac. Ovde su se preselili, posle više od tri decenije života u Bresju, kod Kosova Polja.  

Došli smo ovde bez ičega. A imali smo stan, prepun svega, oboje smo imali zaposlenje – nadovezuje se Dragica, otvarajući nam dušu kao nekom najbližem, i okreće priču na drugu temu:  

– Na ovoj visini i od ove stare srpske loze nabrali smo mnogo grožđa, a mnogo su i ptice odnele, kao nikad. Sve se, eto, na nas namerilo. Ali, mi se ne predajemo!