Планићи са планине

Орловац – Још издалека, на путу од Кртока ка селу Орловац, види се дим изнад горја. У први мах помислисмо да да је неко, опет, запалио шуму, али, кад сиђосмо до првих кућа, видесмо – човек пече ракију, шљивовицу. У дворишту велика сеоска кућа, амбар, салаш и качара. Из казана већ тече свежа ракија. Домаћин Милош Планић износи стару шљивовицу, рече – ни сам не зна колико јој је година.  

– Ми смо, на овом вису, сви Планићи. Мој брат Драган овде живи стално, а ја сам доле, у Куршумлији. Од када ми је пре три године умро отац, све некако брзо поче да пропада. Много пара треба да обновим кућу, а до новца је тешко доћи. А и у ово беспуће ничим се не може дотерати грађевински материјал. Ко има култиватор, некако се с муком и пробије. Коњских и воловских запрега одавно нема – прича нам Милош Планић.  

Крај пута, што се стрмо спушта доле ка реци, на излазу из Милошевог дворишта, велики орах, а у његовом подножју ограда од прућа и саксије са кадифицом, каранфилом, мушкатлама. Човек који нас дочекује пред кућом, Милошев брат Драган, каже да цвеће негује његова жена Драгица, која се укључује у разговор:  

– Иако смо прешли шездесету, још се не дамо. Нама је добро у овој планини, кад тако мора да буде – казује она.  

Гледамо: дрва за огрев сложена "под конац". Пластови сена, такође. Пред подрумом: казан за печење ракије и велико буре пуно ораха. Драган нам објашњава да је, овде и у суседном селу, некад било Планића много. Јечала су брда од воловске рике, одлегали долови од чобанске песме, меденица и звона са овнова предводника и крава млекуља. Ретки су ишли у школе, али су и постајали угледни људи. Раде Планић, на пример, дуго је у Нишу био главни за просвету.  

– Са комшијама Шиптарима смо се дружили, одавде до Подујева, нема села у којем нисам имао познаника. Не само ја, него и сви из ових крајева. Имао сам и добре пријатеље. Са једним Асаном, сада покојним, стално сам се дружио. Сад не знам ништа ни о коме од њих. Нити они овамо, нити ми тамо – казује Драган Планић из села Орловца, док седимо пред кућом коју је, рече, градио још његов отац. Овде су се преселили, после више од три деценије живота у Бресју, код Косова Поља.  

Дошли смо овде без ичега. А имали смо стан, препун свега, обоје смо имали запослење – надовезује се Драгица, отварајући нам душу као неком најближем, и окреће причу на другу тему:  

– На овој висини и од ове старе српске лозе набрали смо много грожђа, а много су и птице однеле, као никад. Све се, ето, на нас намерило. Али, ми се не предајемо!