U mom filmu nema neposrednih zlikovaca

Dubravka Lakić

Podeliti obrok i sesti za isti sto može značiti zbližavanje ljudi, koliko god oni bili različitih uverenja, vere, mesta rođenja ili stavova prema životu. Taj jedan zajednički obrok menja sve u dirljivom, duboko ljudskom filmu „Stari hrast” legendarnog i uvek angažovanog Kena Louča, nastalom opet prema scenariju Pola Lavertija, koji se uskoro prikazuje na 29. festivalu autorskog filma.

 Okupila se ta radnička sirotinja iz Škotske i iz Sirije za istim stolom u raspadnutom pabu koji se, baš kao i film, zove „Stari hrast” da podele ručak obezbeđen naporom dobrovoljaca. Bivši rudari iz zatvorenog rudnika (zatvoren u vreme Margaret Tačer), u omanjem selu nadomak nekada moćnog rudarskog kopa, i sirijske izbeglice koje su naselile napuštene udžerice. Ken Louč otvara prostor za tako mali a moćan film, koji govori i o rasizmu i o ljudskoj bedi, ali i o ljudskom srcu koje, ukoliko je otvoreno, može da primi sve nevoljnike i braću po sudbini...

Podarili ste nam još jednu veoma humanu i angažovanu filmsku priču, gotovo pa utopiju o suživotu u različitosti?

Polazna tačka je bila realnost zanemarivanja regiona na severoistoku zemlje i priča o ljudima zarobljenim u ovom podeljenom društvu. Stare industrije su u tom kraju nestale – brodogradnja, vađenje čelika i uglja – i malo toga je došlo na njihovo mesto. Nekada uspešne zajednice sa velikim ponosom na svoju tradiciju solidarnosti, lokalnih sportskih i kulturnih aktivnosti, ostavljene su da trunu od strane političara, i torijevaca i laburista. Zajednice su jednostavno napuštene, mnoge porodice su otišle, prodavnice zatvorene, kao i škole, biblioteke, crkve, većina javnih prostora. Tamo gde nije bilo posla, nada je nestala, a njeno mesto su zauzeli otuđenje, frustracija i očaj. Alarmantno, pojavila se krajnja desnica, a 2016. vlada je konačno prihvatila izbeglice iz stravičnog rata u Siriji. Manje ih je došlo ovde nego u većinu evropskih zemalja, ali su morali negde da odu. Opet, nije bilo iznenađenje kada ih je severoistok uzeo više od bilo kog drugog regiona u zemlji.

Zašto?

Jeftino stanovanje i prostor koji nacionalni mediji jedva primećuju. Pol Laverti je čuo o tome šta se dogodilo kada su sirijske porodice tek stigle, a mi smo počeli da mislimo da je to priča koju treba da ispričamo, ali prvo je to trebalo razumeti. Dve zajednice koje žive jedna pored druge, obe sa ozbiljnim problemima, ali jedna sa traumom bekstva od rata nezamislive okrutnosti, sada tugujući za onima koje su izgubili i u brizi za onima koji su ostali. Mogu li ove grupe da žive zajedno? U takvim mračnim vremenima, gde je nada? Činilo se da je to teško pitanje, a Pol, Rebeka i ja smo mislili da treba da potražimo odgovor.

I tako je došlo do toga da glavni zaplet bude u jedinom preostalom pabu u nekada veoma živom rudarskom naselju, u „Starom hrastu”?

Pol i ja smo mnogo razgovarali o široj slici, a onda je Pol predložio da se priča usredsredi oko paba koji će se zvati „Stari hrast”. Vlasnik Ti Džej bi otelotvorio borbu sa istorijom aktivnog u zajednici, ali sada opterećenog problemima. Priče su o vezama, a Pol je zatim pisao o Sirijki koja je naučila engleski u izbegličkim kampovima radeći sa međunarodnim volonterima i naučila da bude fotograf. Ova iskustva proširuju njenu perspektivu o svetu oko njih. Njeno prijateljstvo sa Ti Džejem je srž priče.

Oko te srži su i likovi onih koji odbijaju pridošlice, kako ste tome pristupili?

Kao i uvek, slušali smo i učili. Nakon godina društvenih sukoba i borbi, znamo šta da očekujemo, ali precizan način na koji se događaji odvijaju i ljudi reaguju uvek se postepeno otkriva. Ono što je postalo jasno jeste da u svačijoj poziciji postoji istina. Problem je u tome šta ljudi uče iz svojih istina? Ovde nema neposrednih zlikovaca. Osećaj tuge može dovesti ljude do krajnjih mera, ali uvek postoji logika u njihovom ponašanju. Promašiti to znači pojeftiniti dramu.

Tokom filma otkrivamo da je nekadašnje rudarsko selo deo šire zajednice?

Da, i ima dugu istoriju suprotstavljanja eksploataciji i napadima, prvo od strane starih vlasnika rudnika, a posle i od strane Margaret Tačer i prinudnog zatvaranja jama. Ove borbe su poučavale solidarnost i vrednost međunarodne podrške, ali slabljenje moći sindikata ostavilo je pojedince da se sami snalaze. Pod brojem jedan, „društvo ne postoji”, pod dva „obožavanje preduzetnika”, to su promene u svesti koje mogu da preplave stare vrednosti i utiče na to da li će sirijske porodice biti dobrodošle ili ne.

U kakvoj je situaciji sirijska zajednica danas, sedam godina kasnije? Da li imaju pravo da ostanu i da se integrišu?

To je spor proces. Mislim da se neizbežno integrišu zato što su integrisali svoju decu. I uvek su mlađi ti koji najbolje govore engleski, zar ne? I druže se sa engleskom decom. A onda i oni stariji koji teže uče jezik, oni su ti koji imaju tendenciju da budu ostavljeni. A mlađi u školi, znate, mešaju se, druže se i lokalno stanovništo se polako navikava, jer suštinski dele iste egzinstencijalne muke.

Kako ste želeli da prikažete sirijske porodice koje su stigle u selo?

Princip je uvek isti. Slušajte, posmatrajte i dozvolite ljudima da budu verni sebi. Kasting je kritičan. Bilo je jasno da bi Sirijci u filmu trebalo da budu oni koji su se naselili u tom području. Polov scenario im je omogućio slobodu da doprinesu da im priča bude pravi odraz ličnih iskustava. Detalji su bili važni i svi smo mnogo naučili. Kao i u svim grupama, ljudi su različiti. Neke porodice su bile tradicionalne, neke manje. Svi su bili velikodušni sa svojim vremenom, mnogi su se svim srcem posvetili projektu, a torte koje su doneli na set postale su legendarne! Sem dva-tri engleska glumca svi ostali u filmu su naturščici.

Prošli put ste mi rekli da će ovo biti vaš poslednji film, je li to istina?

Pa, ne mogu ponovo da vidim dalje. Mislim, mnogo je za proći. Imam skoro 90 godina za diplomiranje.

Da vas ispravim, imate 87 godina, a ne 90.

Pa dobro, da. Ali to je stvarnih 87 godina i mislim da ne bih više mogao da prođem kroz taj višegodišnji proces nastanka filma. Na „Stari hrast” je potrošeno tri godine života. Znate, počeli smo tokom pandemije, tako da nije bilo lako doći do toga. U svakom slučaju, definitivno mislim da više ne treba da snimam. Bio sam odsutan od kuće najbolji deo godine. I, znate, moja žena se pomalo zasitila toga. I počinješ da razmišljaš koliko još godina imaš i postaješ realan.

I pomalo bi bilo podlo samo otpisati još jednu godinu.

I šta onda, provodićete vreme bodreći svoj omiljeni fudbalski klub Bat siti?

Ha, ha, hoću. To i sada često činim. Na utakmicama na koje idem uvek ima više bola nego zadovoljstva, jer je deo igre postalo i zlostavljanje sudija i to se kosi sa mojim blagim manirama. Verbalno sam i ja zlostavljao sudiju, ali na umeren način. Znate kako, morate imati nadu u politici, ali u fudbalu možete biti pesimista, a onda je pitanje žreba da li ćete kući otići sa osmehom i bez sumnje.