Nisam u Holivudu, ja sam na drugoj planeti

20. MAROKO

Marakeš –  Snimala je svugde – od rodne Škotske, Holivuda do Tajlanda – sa Džermanom, Džarmušom, Andersenom, Klunijem, Bongom Džun Hoom, Mišidom, Deriksonom, Gvadanjinom, Almodovarom, Aptidom, Adamsonom, Terijem Gilijamom, Dejvidom Finčerom, Apičatpongom Virasetakulom, a sada i sa Džošuom Openhajmerom i nema tog autora koji Ketrin Matildu Svinton – Tildu Svinton ne bi voleo da makar jednom vidi u svom filmu.

Rođena u jednoj od najstarijih škotskih aristokratskih porodica, ponosna na svoju Škotsku u kojoj živi, uvek voljna da glasa za njeno otcepljenje, ova pozorišna i filmska glumica sa diplomom sociologije, političkih nauka i književnosti za 30 i nešto godina intenzivne karijere ostvarila je već oko stotinak uloga, osvojila mnoge nagrade, pa i Oskara za ulogu u filmu „Majkl Klejton”, kao i venecijanskog „Zlatnog lava” za sveukupnu karijeru. Na 20. Marakeš festivalu pleni i svojim neobičnim izgledom i mudrim i pametnim rečima, a razgovor za „Politiku” počinje onako kako žene najviše vole – o stilu i odeći...

Vaš osećaj za stil je briljantan baš kao i vaši glumački performansi, pa se pitam da li na sličan način eksperimentišete i sa kompletnim imidžom i sa filmovima?

Mislim da je to povezano, jer važi isti princip. Radi se o komunikaciji, o odnosu. Ja zapravo ne nosim odeću, ja nosim veze koje imam. Kada nosim „šanel”, to je zbog moje veze sa tom kućom, a kada nosim modele Hajdera Akermana to je zato što je on jedan od mojih najbližih prijatelja. I radimo zajedno na neki vrlo konceptualan način. I veoma je zanimljivo. Takođe, znate, ne mogu da se pretvaram da sam stidljiva osoba. I tako izlazim u javnost sa svim ovim svojim vezama, a sve to zajedno je veoma kreativno.

Pratite li na društvenim mrežama povratne informacije o vašim nastupima ili vašoj odeći?

Slušajte, ja sam dinosaurus koji nema veze sa društvenim mrežama, tako da nemam povratne informacije što se tiče mog izgleda. Međutim, volim da pročitam kritike i recenzije filmova u kojima sam igrala. Radoznala sam uvek spram filmske kritike. Volim da znam kako kritičari primaju pojedini film. Rano sam tako naučila, još tokom mojih početaka sa Derekom Džarmenom.

Iako radite i sa Holivudom, držite se i dalje podalje od njega?

Da, nisam u Holivudu, ja sam na drugom mestu, na drugoj planeti. I mnogo radim sa filmskim stvaraocima koji tek razvijaju svoje projekte. Ako ništa drugo, moj rad me sve više obogaćuje. Moja deca sada imaju 26 godina, ne moram više da ih vodim u školu, pa imam više vremena da radim. Poslednjih godina sam u mogućnosti da budem više uključena u projekte koji traju duže.

Sada vam slobodno vreme dozvoljava da se bavite i produkcijom, čak i da režirate?

To što sam uradila i ne mogu baš nazvati režijom, snimila sam jedan kratki film i jedan filmski esej. Petljam se u režiju, ali nikada nisam režirala dugometražni film. Pokušavam da ne režiram, da budem iskrena sa vama. Ali ko zna, nikad ne reci nikad. Ono što zaista volim jeste produkcija i rad sa rediteljima kojima producirajući čistim put da bi oni uspeli.

Imala sam priliku da sretnem vašu kćerku Onor. Da li se prepoznajete u njoj i šta kažete na njenu izjavu: „Moja mama je pravi rok star”?

To je rekla? Eto, vidite prednost toga što ništa ne čitam. Hvala što ste mi ovo preneli. Više u njoj vidim svoju majku i druge članove porodice. Više se vidim u svom sinu što je prilično smešno, ali je tako. Sa sinom sam veoma bliska, on je nekako uvek tu uz mene. Moj sin i kćerka su različiti iako su  blizanci, tako da je to sasvim drugačije iskustvo. Hoću da kažem da vidim sebe u Onor toliko malo da joj se zbog toga zaista divim. Ona je toliko samostalna i sposobna, toliko verna sebi i veoma slobodna osoba i to je zaista lep osećaj. Srećna sam zbog toga i mislim da je to nekako i glavni posao roditelja, da im se sklonimo s puta.

Možete li mi reći kolika je emocionalna cena rada sa tako raznolikim autorskim imenima?

To je sjajno pitanje. Emocija... Biću prizemna i reći vam da je za mene emotivno najskuplji deo mog života to što živim na veoma lepom mestu na visoravni u Škotskoj, a radim daleko od njega. Dakle, dolazak i odlazak je uvek kao da prolazite kroz zadnji deo garderobe. Najveće emocionalno putovanje koje moram da napravim jeste da pravim veze sa različitim „porodicama” s kojima radim. Moja porodica je i porodica sa Vesom Andersonom, sa Džimom Džarmušom, sa Džoanom Hong, sa Apičatpongom Virasetakulom. Svi oni koegzistiraju i svi su toliko različiti. I svi se poznaju. Čini se da je to prilično lako, ali ja odlazim iz kuće i to je teško.

Snimali ste čak i sa Pedrom Almodovarom?

Da, taj divni kratki film zbog čega sam veoma srećna. Znate, on je primer jednog od onih ljudi čiji sam rad dobro poznavala pre nego što sam ga prvi put srela. I on je zaista kao kamen temeljac i to ne samo modernog filma. Mislim da je on veza neke vrste filma iz Holivuda zlatnog doba i onoga što čini evropski film. Uvek sam volela njegov rad i zato mi je bilo neverovatno što mi je prišao i rekao da želi sa mnom da snimi film. Tada sam mu rekla: „Ali, mislim da nijedna žena u vašim filmovima ne liči na mene. Naravno da želim da radim sa vama, ali ne govorim španski pa bih mogla da budem nema u vašem filmu.”  Htela sam da kažem da bih ionako sve uradila da snimamo zajedno.

Radite i sa Džošuom Openhajmerom njegov prvi igrani film i to mjuzikl?

Da, zamislite njega kao autora takvih dokumentaraca kakav je „Čin ubistva” kako za svoj prvi igrani film bira mjuzikl. Zanimljivo je, njegov film je priča o porodici koja je živela u bunkeru pod zemljom. Postoji ekološka katastrofa što ju je u velikoj meri doneo otac u porodicu koju čine njegova žena, njihov sin, batler, doktor i prijatelj. I tako mi živimo pod zemljom 25 godina, na ovom prelepom mestu sa njegovim prelepim slikama. Povremeno i pevamo, a da li će to sve biti i depresivno – videćemo.