Нисам у Холивуду, ја сам на другој планети

20. МАРОКО

Маракеш –  Снимала је свугде – од родне Шкотске, Холивуда до Тајланда – са Џерманом, Џармушом, Андерсеном, Клунијем, Бонгом Џун Хоом, Мишидом, Дериксоном, Гвадањином, Алмодоваром, Аптидом, Адамсоном, Теријем Гилијамом, Дејвидом Финчером, Апичатпонгом Вирасетакулом, а сада и са Џошуом Опенхајмером и нема тог аутора који Кетрин Матилду Свинтон – Тилду Свинтон не би волео да макар једном види у свом филму.

Рођена у једној од најстаријих шкотских аристократских породица, поносна на своју Шкотску у којој живи, увек вољна да гласа за њено отцепљење, ова позоришна и филмска глумица са дипломом социологије, политичких наука и књижевности за 30 и нешто година интензивне каријере остварила је већ око стотинак улога, освојила многе награде, па и Оскара за улогу у филму „Мајкл Клејтон”, као и венецијанског „Златног лава” за свеукупну каријеру. На 20. Маракеш фестивалу плени и својим необичним изгледом и мудрим и паметним речима, а разговор за „Политику” почиње онако како жене највише воле – о стилу и одећи...

Ваш осећај за стил је бриљантан баш као и ваши глумачки перформанси, па се питам да ли на сличан начин експериментишете и са комплетним имиџом и са филмовима?

Мислим да је то повезано, јер важи исти принцип. Ради се о комуникацији, о односу. Ја заправо не носим одећу, ја носим везе које имам. Када носим „шанел”, то је због моје везе са том кућом, а када носим моделе Хајдера Акермана то је зато што је он један од мојих најближих пријатеља. И радимо заједно на неки врло концептуалан начин. И веома је занимљиво. Такође, знате, не могу да се претварам да сам стидљива особа. И тако излазим у јавност са свим овим својим везама, а све то заједно је веома креативно.

Пратите ли на друштвеним мрежама повратне информације о вашим наступима или вашој одећи?

Слушајте, ја сам диносаурус који нема везе са друштвеним мрежама, тако да немам повратне информације што се тиче мог изгледа. Међутим, волим да прочитам критике и рецензије филмова у којима сам играла. Радознала сам увек спрам филмске критике. Волим да знам како критичари примају поједини филм. Рано сам тако научила, још током мојих почетака са Дереком Џарменом.

Иако радите и са Холивудом, држите се и даље подаље од њега?

Да, нисам у Холивуду, ја сам на другом месту, на другој планети. И много радим са филмским ствараоцима који тек развијају своје пројекте. Ако ништа друго, мој рад ме све више обогаћује. Моја деца сада имају 26 година, не морам више да их водим у школу, па имам више времена да радим. Последњих година сам у могућности да будем више укључена у пројекте који трају дуже.

Сада вам слободно време дозвољава да се бавите и продукцијом, чак и да режирате?

То што сам урадила и не могу баш назвати режијом, снимила сам један кратки филм и један филмски есеј. Петљам се у режију, али никада нисам режирала дугометражни филм. Покушавам да не режирам, да будем искрена са вама. Али ко зна, никад не реци никад. Оно што заиста волим јесте продукција и рад са редитељима којима продуцирајући чистим пут да би они успели.

Имала сам прилику да сретнем вашу кћерку Онор. Да ли се препознајете у њој и шта кажете на њену изјаву: „Моја мама је прави рок стар”?

То је рекла? Ето, видите предност тога што ништа не читам. Хвала што сте ми ово пренели. Више у њој видим своју мајку и друге чланове породице. Више се видим у свом сину што је прилично смешно, али је тако. Са сином сам веома блиска, он је некако увек ту уз мене. Мој син и кћерка су различити иако су  близанци, тако да је то сасвим другачије искуство. Хоћу да кажем да видим себе у Онор толико мало да јој се због тога заиста дивим. Она је толико самостална и способна, толико верна себи и веома слободна особа и то је заиста леп осећај. Срећна сам због тога и мислим да је то некако и главни посао родитеља, да им се склонимо с пута.

Можете ли ми рећи колика је емоционална цена рада са тако разноликим ауторским именима?

То је сјајно питање. Емоција... Бићу приземна и рећи вам да је за мене емотивно најскупљи део мог живота то што живим на веома лепом месту на висоравни у Шкотској, а радим далеко од њега. Дакле, долазак и одлазак је увек као да пролазите кроз задњи део гардеробе. Највеће емоционално путовање које морам да направим јесте да правим везе са различитим „породицама” с којима радим. Моја породица је и породица са Весом Андерсоном, са Џимом Џармушом, са Џоаном Хонг, са Апичатпонгом Вирасетакулом. Сви они коегзистирају и сви су толико различити. И сви се познају. Чини се да је то прилично лако, али ја одлазим из куће и то је тешко.

Снимали сте чак и са Педром Алмодоваром?

Да, тај дивни кратки филм због чега сам веома срећна. Знате, он је пример једног од оних људи чији сам рад добро познавала пре него што сам га први пут срела. И он је заиста као камен темељац и то не само модерног филма. Мислим да је он веза неке врсте филма из Холивуда златног доба и онога што чини европски филм. Увек сам волела његов рад и зато ми је било невероватно што ми је пришао и рекао да жели са мном да сними филм. Тада сам му рекла: „Али, мислим да ниједна жена у вашим филмовима не личи на мене. Наравно да желим да радим са вама, али не говорим шпански па бих могла да будем нема у вашем филму.”  Хтела сам да кажем да бих ионако све урадила да снимамо заједно.

Радите и са Џошуом Опенхајмером његов први играни филм и то мјузикл?

Да, замислите њега као аутора таквих документараца какав је „Чин убиства” како за свој први играни филм бира мјузикл. Занимљиво је, његов филм је прича о породици која је живела у бункеру под земљом. Постоји еколошка катастрофа што ју је у великој мери донео отац у породицу коју чине његова жена, њихов син, батлер, доктор и пријатељ. И тако ми живимо под земљом 25 година, на овом прелепом месту са његовим прелепим сликама. Повремено и певамо, а да ли ће то све бити и депресивно – видећемо.