Legendarni pesnik Osijan

Podsticaj za pisanje ovih redova dobio sam čitanjem članka „Na Zmajev 190. rođendan” autora S. Kovačević, nedavno objavljenog u „Politici”. Kustoskinja Spomen-zbirke „Jovan Jovanović Zmaj” u Sremskoj Kamenici Marija Ratkelić Lazić kazala je da je jedan od prvih Zmajevih pseudonima bio Osijan, što po njenom mišljenju označava onog na koga je sunce sijalo, odnosno koji je suncem obasjan. Međutim, nije bila u pravu jer je u Zmajevo vreme Osijan predstavljao veoma čuvenu poetsku ličnost čija je slava trajala tokom čitavog 19. veka, a kasnije se postepeno gasila.

Mit o Osijanu stvorio je škotski pesnik romantičar Džems Makferson (1736–1796), koji je oko 1760. objavio epove „Fingal” i „Temora” za koje je kazao da su prevodi s gelskog jezika pesnika Osijana. Geli su brojčano mali narod koji i danas živi u delu Škotske, ostrva Hebrida i u severnoj Irskoj, ali ih ne treba mešati s brojnijim narodom – Galima. „Otkriće” dotle nepoznatog, velikog pesnika Osijana (koji bi trebalo da je živeo u 3. veku nove ere), dočekano je s oduševljenjem u evropskoj kulturnoj javnosti. Prihvaćen je skoro kao severnjačka protivteža starogrčkim pesničkim velikanima, pre svih Homeru.

Jedan od pesnika oduševljenih Makfersonovim „prevodom” bio je i Johan Volfgang Gete. U njegovom mladalačkom slavnom romanu „Jadi mladog Vertera” (1774) tragični ljubavnik Verter jednom prilikom čita voljenoj Šarloti Osijanove pesme, koje su ih oboje raznežile i očarale. Geteov roman pretočio je u operu francuski kompozitor Žil Masne, a najpoznatiji deo opere je arija Vertera u kojoj on Šarloti peva Osijanove ljubavne stihove. To je jedna od najlepših tenorskih arija u operskoj literaturi, za koju razdragana publika ponekad zahteva da bude ponovljena.

Međutim, posle Makfersonove smrti postepeno su se javljale sumnje u izvornost njegovih epova. Već krajem tridesetih godina prošlog veka u našoj prvoj enciklopediji „Sveznanje” o Osijanu piše samo kratka rečenica „Škotski bard iz 3. veka”. U posleratnoj „Prosvetinom” izdanju „Mala enciklopedija” iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka jasno se izražava saznanje o netačnosti tvrdnje da su epovi izvorni. Sada se zna da su to prevodi s brojnim umecima i slobodnim redakcijama iz Makfersonovog pera. Ipak, iza legende o Osijanu ostalo je mnogo lepih, zanimljivih i trajnih odjeka u pesništvu i muzici.

Dragan Stanković,
Beograd