„Jesenjin u vreme zabranjenih letova” - 97 godina od smrti poete

U Crkvi Kazanjske ikone Majke Božje u Konstantinovu, služen je 28. decembra pomen Sergeju Jesenjinu (1895 – 1925) povodom obeležavanja 97 godina od njegove tragične smrti. U ovom hramu Jesenjin je kršten, a ime je dobio po prepodobnom Sergeju Radonješkom. U četvrtak su mnogi položili cveće na njegov spomenik.

Uspomenu na Jesenjina brižljivo svojim kabareom „Jesenjin u vreme zabranjenih letova” neguje pisac Goran Lazović, dobitnik medalje Sergej Jesenjin.

Uspomene iz Jesenjinovog detinjstva

U šapatu poezije, onako kao se to prepoznavalo kod Jesenjina, skrivene su mnoge poruke i pouke. Oni koji otvore dušu lako će ih pročitati. A, koliko i kako pokazujemo emocije, ljubav i razumevanje prema osobama sa kojima koračamo kroz životne lavirinte, pitanja su na koja odgovor pokušava da stihovima dokuči pisac Goran Lazović. U njegovom stvaralaštvu posvećenom ovom svetski priznatom pesniku, čije delo je večno, provlači se priča o dve epohe, jedna u kojoj je stvarao Sergej Jesenji i ova naša, protkana raznim događajima. Kroz njih u umetničkom programu, autor vodi velikog poetu, koji je cenjen i zbog toga što je voleo Srbe. Ostalo je zapamćeno, da je služeći kao bolničar u vozu vojne bolnice „Carevo selo”, 1916.godine slušajući priče o herojstvu srpske vojske i o patnjama našeg naroda, kazao: „Podno Karpata ima jedan narod, to su Srbi, naša braća, koji s verom u Boga brane otadžbinu. Narod velikog srca, širokih ramena i goleme duše!”

Lazović poestki slika Jesenjinov unutrašnji pejzaž i prolazi njegovim  stazama - od rodnog Konstantinova, pa do Moskve i Sankt Peterburga. U Nici i Parizu, prateći sudbinu Isidore Dankan, spoznao je da Jesenjinov duh hoda i po mestima gde on nikada nije boravio.

 – Pred Rjazanom dočekala me je velika tabla na kojoj je pisalo: „Dobro došli u zavičaj Sergeja Jesenjina”. Prošao sam kroz Ribnoe, gradić železničara, i ušao u Konstantinovo, negdašnje carsko selo, prostrto između četiri vetra, u kojem se 3. oktobra 1895 rodio Jesenjin. Njegova kuća – brvnara, obnavljana je nekoliko puta, i okružena prućem. U senci breza samuje „bronzani” Jesenjin. Ispred kapije – topola, koju je zasadio kao dečak. Tu me dočekuju kustosi Ljubov Moskvina Aleksandrovna i Artjum Kuzin Mihailovič. On je vičan da od gline pravi pišteće „slavjanke” i prodaje ih turistima. Ljubov me upoznaje sa Marijom Semjonovnom Jesenjin, Sergejevom rođakom, koja je takođe kustos. Ova blaga žena, kroz prozor mi pokazuje Kazanjsku crkvu u kojoj je pesnik kršten, i u kojoj mu je prijatelj, protojerej Jovan Smirnov održao opelo u odsustvu. On mu je bio i kršteni kum. U čast Svetog Sergeja Radonješkog dao mu je ime Sergej, a prvi je i prepoznao njegov pesnički dar. U susednom selu Fedjakinu, prota Gavrilov služio je Jesenjinu redovne pomene, sve dok ga nisu uhapsili 1938.godine. Neposredno pred smrt, Jesenjin je pevao o povratku u zavičaj. U oronulim kolibama tada je na zidovima bilo više Lenjinovih portreta nego ikona – priča Lazović, pa kao da lista album, oživljava slike iz Jesenjinovog doma, u kome mu Semjonova pokazuje pesnikovu odeću, i pelerine Isidore Dankan. – Kad god joj ime pomenu, Ljubov i Marija kao da neku nevidljivu kiselinu ispljunu u vazduh. A, ja gledam u posuđe na stalaži i ulazim u drugu sobu, u njoj Jesenjinov krevet i njegova prva diploma, jastuci i dečački kaputić, u kome je dočekivao oca Aleksandra kada je iz Moskve, gde je hleb zarađivao kao mesar, dolazio porodici u „goste”. Držao sam u rukama i Jesenjinovu košulju, onu koju mu je šila Tatjana Fjodorovna i kojoj je pevao: „Još si živa staričice moja...! ” U toj odori je zabavljao carsku porodicu. Nosio je obuću pletenu od kore drveta i valjane vune, a pesme je držao vezane u majčinoj marami – pažljivo izgovara Lazović, kao da i sam drži među dlanovima svitak stihova. Preturajući po zanimljivim detaljima iz pesnikovog detinjstva, on dodaje da su Sergeja kada je imao tri i po godine, ujaci stavljali na neosedlanog konja. Učili su ga da pliva na Oki, tako što su ga iz čamca bacali u reku, a on je posle osnažen skakao i hvatao patke. Zbog nestašluka umesto četiri, u školu je išao pet godina. Roditelji su ga kasnije upisali u crkveno-učiteljsku školu u Spas-Klepiki, selu tridesetak kilometara od Konstantinova. U rodnom kraju po dolasku boljševika, srušen je zvonik crkve, na kome je Jesenjin zvonio za praznike i pevao u hramu na klirosu. Od porušene cigle napravljen je svinjac.

Ljubavi velikog pesnika

– Pričali su mi meštani o Ani Sardanovskoj. Ona se udala za drugog, rodila sina Borisa, i umrla u 26 godini. Jesenjin se tada jadao Gruzinovu: „Nikoga tako nisam voleo!” O toj ljubavi svedoče pisma. Anjuta ih je brižljivo skrivala. I nikada nisu objavljena, a on joj je posvetio pesmu „Zašto zoveš!” I sačuvao ime – Ana Snjegina. Pod njenim prozorom danas rastu jorgovani. A ja sam ispred vrata zapuštene kuće ostavio buket kantariona – priznaje Goran, kome u ovom vremeplovu pažnju zaokuplja Jesenjin i Dankanova. Ova umetnica nikada ne bi stigla u Rusiju da je nije pozvao Lenjin, koji joj je predložio da osnuje školu plesa. Ona je tada imala 44 godine i bila poznata po igrama u providnom higonu. Plesala je bosonoga i hvalila se poznanstvom sa Ničeom, bila je feministkinja i zaštitnica ideje komunizma.

Sa Jesenjinom se upoznala 1921. godine u Petrogradu u ateljeu Žorža Jakulova, koji se nalazio na poslednjem spratu zgrade u Boljšosadovoj ulici 10. Jakulov je imao veliki tepih, puno slika i malo čaša. U društvu je bilo desetak glumaca iz pozorišta Tairova. Jesenjin je stajao do zavese, okružen obožavateljkama. Neprimetno, u atelje je ušla Isidora sa menadžerom Snajderom. Jesenjin se dohvatio harmonike. Prišla mu je u pauzi, popila gutljaj vina i pružila mu čašu. Te noći su pevali i Internacionalu. Isidora je naručila kočije. Otišli su u njenu vilu na Perečistenku, koju je dobila od sovjetske vlade. Jesenjin je govorio: „To je žena koja mi je potrebna! ”A ona je odgovarala: „Godine i duša nisu uvek vršnjaci!”. Među njima je bilo 18 godina razlike i njihov kratkotrajni brak počivao je na strastima, hedonizmu i slavi. Posle razlaza sa Isidorom, Jesenjin je oženio Sofiju, unuku Lava Tolstoja.

jesenjinova rodna kuća u Konstantinovu–Idući u pohode Dankanovoj stigao sam u Nicu, i došao na Englesko šetalište gde je nastradala. Zamotao joj se šal za automobilske točkove. Šal je bio crvene boje, baš kao i ruže o kojima su Andriću pričali u ovom gradu, 1952.godine. Naš nobelovac se tada družio sa jednim Dancem, koji ga je uveravao da je cvet na Grenlandu najveća dragocenost. Kad su jednom iz Danske doneli avionom buket ruža, to je bio veliki događaj. Svet se okupio, gledao u buket kao u čudo, igrao oko njega i plakao. Iz Nice sam otišao u Pariz, na groblje Per Lišez, gde počiva Isidora. Groblje je veliki park, ima preko pedeset hiljada biljaka i na njemu je sahranjeno više od trista hiljada ljudi, među njima i Džim Morison.

Moj pariski prijatelj, Mišel, koji je snimao televizijsku emisiju o Isidori, pričao mi je kad su došli ovde, gde je položena njena urna, da novu kameru nisu mogli da uključe, a kad su se vratili u studio, kamera je radila.

Pored Isidorinog groba zetekao sam grupu ruskih studenata sa starim namrštenim profesorom. Dok je on gledao prema grobu Edit Pjaf, neko od akademaca je na Isidorinu ploču stavio dva crvena karanfila, a više od pola veka niko na njenom grobu nije zaplakao – kaže Lazović.

Stradanje Jesenjina i večni život njegovih pesama

Jesenjin je umro 28.decembra 1925 godine u hotelu „Angleter” u centru Sankt Peterburga, s pogledom na Isakijevski park. U zvaničnu verziju  njegove smrti, niko više ne veruje, pogotovu oni koji su slušali kako Jesenjin, negdašnji pristalica boljševika, govori: „Pobijte komuniste, spasite Rusiju!”

Mnogi hroničari, za njegovo stradanje okrivljuju Lava Trockog. Sahranjen je po pravoslavnom običaju 31. decembra na Vigankovskom groblju u Moskvi, gde ga je po strašnom mrazu na večni počinak ispratilo nekoliko hiljada ljudi.

– Oko Jesenjinovog groba dešavale  su se mnoge neobičnosti. Četiri krsta su postavljana u kratkom periodu, raznih oblika i veličina. Posle njihovog uklanjanja postavljen je spomenik i preko noći zamenjen novim. Pesnikova bista od belog mermera, i sada je zaštitni znak Aleje gde počiva.

Takođe, po svedočenju istraživača, samo je prostor oko Jesenjinovog groba duboko ukopan i betoniran, a njegova sestra Šura je tvrdila da, kad su njihovu majku sahranjivali na to mesto, nisu mogli da nađu pesnikove ostatke, bila je samo prazna rupa. Galina Benislavska, devojka koja se starala o Jesenjinovim rukopisima i knjigama, u decembru 1926.godine, na pesnikovom večnom počivalištu, izvršila je samoubistvo. Iza nje je ostala poruka: „U ovom grobu mi je sve najdraže! ” – podseća Lazović, kome je Jesenjinov život bio inspiracija za poetsku kabaretsku priču. Snimak kabaretskog programa, koji je realizovao Predrag Bezbradica, pohranjen je u Jesenjinovom muzeju. A poetski program putuje do onih koji ga primaju otvorenog srca, jer je Jesenjin svoje stvaralaštvo ostavio u amanet budućim generacijama.