Država postaje suvlasnik banaka u Americi

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 14.oktobra – „Nezamislivo je neizbežno”, najnovije je geslo kojim Amerika nastoji da izleči obolelo finansijsko, a time i celokupno svoje ustrojstvo. Kao u nekakvoj mađioničarskoj egzibiciji, antisistemske alatke pretvara u poluge za očuvanje sistema.

Pritome se čak nadmašuje poklič demonstrativne 1968. godine „Budimo realni, zahtevajmo nemogućno”. Jer, ovde je, čini se, na delu akcija u stilu „budimo realni, odmah uradimo ono što smo, ovde, smatrali nemogućim”…

Upravo je, naime, objavljen novi paket mera kojim država postaje važan suvlasnik najvećih američkih banaka, čime je dodatno podrivena svetinja slobodnog tržišta, doduše– uz obrazloženje da je to samo privremena mera, neophodna da bi ta ugrožena svetinja ponovo procvetala. Načinjen je, pritome, još jedan spektakularan strateški zaokret: za izlazak iz krize koja je ovde nastala a onda i potresla ceo svet, rešenje je potraženo u novoj vrsti spoljnog partnerstva u kome je Vašington izgubio predvodničku ulogu i priklonio se metodama drugih, pre svega zapadnih Evropljana čiji su razni postupci ovde istrajno etiketirani kao „neprikladne doze socijalizma u kapitalizmu”.

Bez presedana

Radi se o „agresivnim i koracima bez presedana, federalne vlasti”, naglasio je danas predsednik Džordž Buš, u televizijskom obraćanju naciji i svetu. Pozdravio je prethodne poteze Evropljana i pozivajući se na mere dogovorene u Grupi sedam zapadnih sila (još Britanija, Francuska, Nemačka, Japan, Italija i Kanada) u „korake bez presedana” ubrojao, uz ostalo, državnu kupovinu akcija devet glavnih i niza manjih banaka, garanciju države za nova zaduženja – što treba da pospeši oživljavanje kreditnih linija između banaka kao i olakšavanje pozajmica građana za sitni biznis, kupovinu kola, stanova, pa da će država garantovati sve beskamatne uloge,  a to treba da pogoduje maloj privredi…

Kao najupadljiviji vid državnog intervencionizma na tržištu posmatrači su označili vladinu kupovinu akcija u bankama, na šta su, uprkos izvesnom protivljenju, bili „primorani”– kako navode mediji– i giganti ka što su Goldman Saks, Morgan Stenli, Dž. P. Morgan Čejs, Benk ov Amerika, Sitigrup… Interventna svota iznosi 250 milijardi dolara, od ukupno 700 ranije odobrenih milijardi za spasavanje finansijskog sistema uzdrmanog naročito zbog lančanog kraha tržišta hipoteka, nekretnina i kredita. Polovina novog izdvajanja će, računa se, otići za jačanje devet džinovskih, a ostatak nizu manjih banaka.

Delimičnu nacionalizaciju banaka, kako celu operaciju karakteriše i „Vašington post”, Buš je nastojao da opravda kao „suštinsku kratkoročnu meru” za okrepljivanje finansijskog sistema. Ta mera „nije usmerena protiv slobodnog tržišta, nego da bi ga očuvala”, poručio je šef Bele kuće. Našao se, izvesno, u krajnje neugodnoj situaciji– da objašnjava da odstupa od principa slobodnog preduzetništva, u koji se kleo, a koji je, kako se ispostavilo, podsticao i da se rasprostre „preko gubera”. Saopštavajući nove mere, izbegao je pitanja novinara, verovatno zato što se radi o materiji koju će dugo morati da razjašnjavaju i znatno veći eksperti nego što je on. „Nikad nismo želeli akciju kao što je ova”, rekao je jutros ministar finansija Henri Polson, obraćajući se javnosti ubrzo posle Buša, „ali je ona neophodna da se obnovi poverenje u finansijski sistem i spreči njegov kolaps”. U tome ga je podržao i šef centralne banke Ben Bernanki. Ovo što se sada čini „jeste žalosno, ali neophodno”, dodao je, uz napomenu da je druga mogućnost bila „neprihvatljivo ostavljanje biznisa i potrošača na finansijskom cedilu”.

Nove mere, prema rečima njihovih projektanata, posebno će voditi računa i o interesima poreskih obveznika. Zasad je izvesnije da će oni podneti glavni teret transformacije nego da će im se takvo žrtvovanje „nadoknaditi kad tržište ponovo proradi punom snagom”.

Rez će osetiti i direktori finansijskih institucija, nagovešteno je. Kompanije koje su prihvatile intervenciju države moraju da „sputaju” dosad uobičajene ogromne kompenzacije i ukinu enormne otpremnine (zvane „zlatni padobran”) šefovima, tvrdi Polson.

Berze su, i ovde i po svetu, povoljno reagovale na sinhronizovane mere industrijskih sila, donetih u okviru juče završenog okupljanja na godišnjim zasedanjima Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda u Vašingtonu. Glavni industrijski indeks na Njujorškoj berzi juče je poskočio za rekordnih 11 procenata, s tendencijom da i dalje nadoknađuje izgubljeno u proteklih desetak dana. Osetan oporavak vrednosti akcija zabeležen je i u Evropi, Aziji…

Vreme za preuređenje

Sa raznih strana sveta stižu istovremeno i poruke stratega da je „vreme za preuređenje globalnog finansijskog sistema”, uz slutnju da je „zastareo” postojeći poredak u kome je prevladavao američki model „samoregulisanja tržišta”. Uz takve ocene ovde se čuju i strahovanja da bi Amerika mogla da zapadne su „etatizam”, „socijalizaciju” i „nacionalizaciju”, koje njena elita uglavnom doživljava kao „neprilagođenost drugih savremenim kretanjima”. Ovdašnji sistem je, doista, pokazivao veću dinamičnost od evropskog modela, ali se to prednjačenje sada ispoljilo i– zapadanjem u krizu, kakva se ne pamti posle Velike depresije 1929. Određivanje novih doza, kombinovanja različitosti, u punom je, čini se, zamahu. Šta će iz svega proizići– niko ne može da kaže sa sigurnošću.

Ovako ili onako, tek, kako danas konstatuje „Njujork tajms”, ovde se na ekonomskom polju ispoljila dosad nepojmljivo velika seoba uticaja sa Volstrita (njujorškog, američkog i svetskog finansijskog centra) na Vašington. Transfer je, reklo bi se, širi jer se ispostavilo da Vašington mora da traži rešenja– u saradnji s drugima. To mu je na političkom planu, pogotovu na početku ovog veka, bilo prilično strano. Ali– „para vrti i gde burgija neće”. Čak i kad ponestane – novca i poverenja u njegove dosad najmoćnije sakupljače i čuvare.