Gledajte skulpture sve dok ih ne vidite

Specijalno za „Politiku”

Temišvar – Zahvaljujući izložbi „Brankuši: rumunski izvori i univerzalne perspektive” Temišvar, kao Evropska prestonica kulture za 2023, postao je ovih meseci istinski umetnički centar. U poslednjih pedeset godina ovo je najveća retrospektiva u istočnoj Evropi posvećena Konstantinu Brankušiju(1876–1957), slavnom rumunskom vajaru, jednom od najznačajnijih umetnika prve polovine 20. veka, koja je otvorena u septembru u temišvarskom Nacionalnom umetničkom muzeju, a trajaće do 28. januara 2024. Izložena dela su procenjena na više od pola milijarde evra, kako pišu rumunski mediji, a pristigla su iz Centra Pompidu u Parizu, Tejt Modern galerije u Londonu, Gugenhajm fondacije u Veneciji, Nacionalnog muzeja moderne umetnosti u Bukureštu i Nacionalnog muzeja umetnosti u Krajovi, kao i iz privatnih kolekcija. Tek posle Temišvara i Pariz će organizovati postavku u čast Brankušija od 27. marta do 1. jula 2024. u Centru Pompidu, sa oko 200 eksponata, a neki od njih su sada pred nama u Rumuniji.

Sve je u Temišvaru organizovano tako da posetioci prethodno moraju da zakažu dan i termin posete, koja traje svega 45 minuta, i da kupe kartu preko interneta. Ipak, naša iskustva sa lica mesta svedoče da to nije sprečilo formiranje redova ispred ulaza, gužva je i pod takvim organizacionim uslovima postojala, a u izložbeni prostor je dozvoljavan ulazak u manjim grupama. Kada jednom prođete pored eksponata, obezbeđenje vam neće dozvoliti da se vratite na početak i možda ponovo osmotrite sve. Zato nemojte čašu ispiti odmah do kraja, već polako, da 45 minuta za vas potraju što duže.

Ukupno 22 skulpture, 11 crteža, 55 fotografija čiji je autor većinom sam vajar i različita arhivska dokumenta, osmislila je i predstavila kao celinu kustoskinja Dojna Lemni, obuhvatajući rumunske i zrele pariske Brankušijeve godine i u luksuznom katalogu, kao jedna od autorki, ona navodi:

– Izložba ističe određene aspekte koji dočaravaju vezu umetnika sa njegovom rodnom zemljom, sa rumunskom umetnošću i književnošću, ostavljajući javnosti slobodu da ove suptilne odnose otkriva prema sopstvenoj intuiciji i osećanjima. Odavde se javlja potreba da se predstave važne etape njegovog stvaralaštva, ističući prvi period, koji nosi obeležja njegovog usavršavanja u Rumuniji, i dijalog koji je trajno održavao sa svojim sunarodnicima učestvujući u raznim umetničkim manifestacijama.

Čuveni vajar je govorio da „umetnost može spasiti svet” i zato je stvarao dela koja nose životnu radost. Smatrao je da jedna dobro napravljena skulptura treba da ima moć da isceljuje posmatrača. I isticao je: „Ono što vam dajem to je čista radost. Gledajte moje skulpture sve dok ih ne vidite.”

Na ulasku u izložbeni prostor posetioce dočekuju prvo Brankušijevi rani radovi, poput „Molitve” iz 1907, a potom sledi poznata skulptura „Poljubac”, iz iste godine,  vlasništvo Nacionalnog muzeja u Krajovi. Kustoskinja Dojna Lemni definisala ga je u katalogu kao „simbol večne ljubavi i bratstva”.  Ovo delo označava prelomnu odluku vajara da kleše direktno u kamenu, a posle je usledilo još nekoliko radova u ciklusu „Poljubac”.  Čitavog života  umetnik je stilizovao ovaj motiv, upotrebio ga je na frizu rada „Granica” (The Boundary marker, 1945. vlasništvo Centra Pompidu, koje je vrhunac ove retrospektive po mišljenju stručnjaka),  i na „Kapiji poljupca” u Memorijalnom kompleksu u  Trgu Žiju. Od dvadesetih godina prošlog veka Brankuši u svoja pisma uključuje i crtež „Poljupca” u obliku friza ili vinjete – kao svojevrsni sekundarni potpis!

Potom sledi „Usnula muza” iz 1910. u pozlaćenoj bronzi iz Centra Pompidu, i radovi iz  ciklusa ovoida „Head od First step” iz 1917. i „The Newborn II” iz 1923. godine. Upravo u tom periodu umetnik stvara brojne ovoide – jajolike skulpture, izrezbarene i savršeno glatke, koje imaju moć da izgledaju kao žive. Ni ovog puta se nije moglo bez čuvenih ptica... Brankuši 1941. završava tridecenijski ciklus „Ptice savršenstva”, koji obuhvata 29 varijanti – sedam su pod nazivom „Majastra”(čarobna ptica božanstvenog glasa) i 22 pod nazivom „Ptica u vazduhu”, „Zlatna ptica” i „Žuta ptica”. U Temišvaru možemo videti „Majastru” iz 1911. iz Tejta i „Pticu u vazduhu” iz 1932–1940. iz Pegi Gugenhajm kolekcije u Veneciji. Potom skulpturu „Ribe” iz 1926. iz Tejta, kao i širok izbor umetnikovih fotografija, radova na papiru i video-fragmenata koje je on sam snimio. Na kraju sledi kraći film o umetnikovom  Memorijalnom kompleksu izgrađenom u Trgu Žiju,  u periodu od 1937. do 1938. u slavu heroja iz županije Gorž, poginulih u Prvom svetskom ratu. Čine ga tri osnovne izvajane celine sa posebnom meditativnom i dubokom simbolikom: „Sto ćutanja”, „Kapija poljupca” i „Stub beskraja”. U pozadini ovog filma čuje se zvuk violine i rumunska muzika, a to opet ima simboliku, jer je u 18. godini umetnik od drveta napravio violinu i umeo je da svira.

Brankuši je rođen u velikom siromaštvu, u selu Hobica, kao jedno od sedmoro dece. Iako nije odrastao okružen umetnošću, ipak je u drvetu uspevao da stvori čudesna dela. Posle osnovnog obrazovanja od 1894. do 1898. pohađao  je Umetničku školu u Krajovi, i učio zanat stolara. Do 1902. nastavio je studije na Umetničkoj akademiji u Bukureštu. Onda je rešio da peške, kao na nekom hodočašću pređe preko Nemačke i Švajcarske i tako 1904. dođe u Pariz Slede godine oskudice kada je prao sudove u restoranima i pevao u rumunskoj crkvi u Parizu. Imao je divan glas, voleo je muziku, drugovao je sa Žoržom Eneskuom i Erikom Satijem, Marselom Dišanom i Amadeom Modiljanijem. Neko vreme studirao je na državnoj Školi lepih umetnosti u Francuskoj i izlagao na važnim izložbama. Ogist Roden ga poziva 1907. da postane njegov asistent, oko četiri meseca je sarađivao sa njim, a potom je otišao  uz reči da „ništa ne raste u senci velikog drveća”. Nikada nije zaboravio rodnu Rumuniju i mnogo radova se nalazi u toj zemlji, a dela iz svog ateljea u Parizu zaveštao je Francuskoj u kojoj je decenijama radio, tačnije Centru Pompidu. Na ovaj svet stigao je bez ičega, a napustio ga je ostavivši blistava umetnička dela da žive večno.