Ulagivanje Minsku

U Briselu su odlučili da se Belorusima pokaže i osmeh, a ne samo smrknuto lice EU. U žargonu štampe, to znači rešili su da privremeno sklone famozni „štap”, i da pred Lukašenka kojeg su do juče nazivali „poslednjim živim evropskim diktatorom”, iznesu „šargarepu”.., povlastice. Nova partija tog šaha otvorena je u ponedeljak, posetom ministra Belorusije Martinova Briselu, gde je usledio susret šefa diplomatije s „trojkom” EU za spoljne poslove (Solanom, gospođom Ferero-Valdner i Kušnerom, personalnim simbolom francuskog predsedavanja zajednici). I ne slučajno baš u trenutku okupljanja vođa EU – jer je izolovani sused, kontrastno beloruskoj usamljenosti, sam mogao čuti kako složno bruji košnica kada je uznemirena. Na primer, sada, krizom svetske ekonomije.

Dakle, čega ima u ovim ponudama Evrope Lukašenku? Najvećma njene „dobre volje”, iskazane neštedimice, nalik luksuznom pakovanju za relativno skromnu uklonjenu zabranu putovanja pripadnika režima u Minsku na Zapad, i za pojeftinjenje ulaznog štambilja građanima (sa 60 na 35 evra). Gro tih kazni je iz 1997. i 2004, izrečenih posle predsednikovih sudara s opozicijom, ali bez efekta. Minsk nije poklekao. Nova poenta Brisela je u zaključku da Belorusima treba omogućiti i da izađu i vide sami, recimo, kako stoje stvari u demokratskoj Litvaniji. Da li se, i koliko, u međuvremenu tamo prosperiralo!?

Dobra volja Evropljana je izraz Lukašenkovog promenjenog stava, navode Evropljani. Posle upečatljivog poraza njegovih prozapadnih političkih protivnika na predsedničkim izborima 2007. (imali su, pošto se nisu dogovorili čak četiri, umesto samo jednog protivkandidata!), i parlamentarnim sasvim nedavno, beloruski vođa je shvatio objektivnu nemoć rivala da ga ugroze, postao je naprasno milostiv i oslobodio ih je policijskog progona. Vaspitno je takav preobražaj nagraditi.

Međutim, Lukašenko je razumeo izgleda i nešto drugo – da Kremlj nije opčinjen amorfnom međudržavnom vezom Moskve i Minska, i da bi u svojoj političkoj konfrontaciji sa Zapadom, rado video izraze malo veće savezničke lojalnosti Belorusije. Recimo, pokazane najpre priznanjem „nezavisnosti” Abhazije i Južne Osetije, autonomija anektiranih Gruziji. Ali, ko zna, možda i nečim više. Na primer, čvršćom integracijom dve zemlje, što bi degradiralo Lukašenkovuličnu poziciju.

Minsk ne čezne za ujedinjenjem na štetu statusa Belorusije, čini se, u tom „grmu je šušnulo”. Februara, Lukašenko je pozvan u Soči, gde su ga srdačno presreli i Putin i Medvedev. Pre toga (decembra 2007) beloruski partner najpre je „pripremljen”, novim visokim računom za gas. Putin i on su potom u Minsku „o nečemu” četiri sata razgovarali i taj razgovor produžen je u crnomorskoj rezidenciji, bez saopštenja o sadržaju.

Šef Belorusije se vratio kući bez reči i skoro smesta pustio iz zatvora svoje prozapadne oponente. Jedan nižispoljnopolitički funkcioner SAD dobio je belorusku vizu i mogućnost da bude na pogrebu opozicionarke Kozuline, a diplomata Varonjecki ovlašćen je da potpiše sporazum sa EU o prvom predstavništvu (jedne manje komisije). Brisel je to pozdravio ipodsetio na ponudu, koja je već bila na stolu: „Šta EU nudi Belorusiji”. (Puno partnerstvo, veću pomoć, ekonomski i ekološki razvoj!)

Počela je runda koja je prethodila ovonedeljnom dolasku Martinova u Brisel. Lukašenkovo „otvaranje prema Zapadu”, opcija koju je on oprezno pominjao, nije moglo biti inspirisano idejama Moskve. Naprotiv, njoj je na posredan način čak i odgovoreno – podatkomu inače kontrolisanoj beloruskoj štampi – da svega tri odsto Belorusa podržava potpuno ujedinjenje s Rusijom, dok njih oko 44 odsto misli da Belorusija treba da ostane nezavisna i da odnose s Moskvom gradi međunarodnim sporazumima.

Pritešnjen između dva velika suseda, Lukašenkolavira. Jeste, naklonio se Briselu, ali to ne znači da je iznenada sklon Zapadu, koliko da je ponovo u pitanju račun za ruski gas. Trebalo bi da Moskva eventualno poveruje da šef Beolorusije ima opciju više.