Bratska makljaža u „Brionima”

Svaka porodica jeste jedan svemir, rekao je jednom naš sagovornik David Albahari. U mikrokosmosu najnovijeg Albaharijevog romana, „Brat” (Stubovi kulture 2008), kao i u prethodnim, pod lupom su porodični odnosi. Ovog puta – odnos brata prema iznenadnom pojavljivanju u njegovom životu brata iz Argentine, za kojeg nije ni znao da postoji i kobne reperkusije koje ima taj susret u kafani „Brioni” na njihove sudbine.

Jesmo li danas postali toliko otuđeni da braća i sestre postaju jedni drugima potpuni neznanci?

Pisac traga za onim što se razlikuje, što je drugačije, što iskače iz predvidljivog i što možda nikada neće biti merljivo prihvaćenim standardom. Nezavisno od toga, ostaje činjenica da su porodični odnosi sve slabiji, te da se porodice raspadaju pre nego što doista počnu da funkcionišu, a kad se porodica raspada, onda sve tone.

Zemunski bircuz „Brioni” podseća i na famoznu balkansku krčmu bivše Jugoslavije i raspad bratstva i jedinstva. Je li taj paralelizam svesno nagovešten? Da li još svraćate u „Brione”?

U stvari, ja nikada nisam odlazio u „Brione”, ali sam rastao pored te kafane i pomno pratio šta se sve u njoj dešava. Ranije ili kasnije, „Brioni” su morali da uđu u moju prozu, s tim što su u mom romanu oni, da tako kažem, izmišljeni kao i sve ostalo. „Brioni” u „Bratu” nisu doista „Brioni” u Zemunu, već neki bircuz ni na nebu ni na zemlji. Stoga ni paralelizam koji pominjete nije svesno napravljen. Mene je zanimala samo jedna pomalo neobična priča, sve ostalo došlo je samo od sebe. Jednog dana sam se zapitao kako bih se osećao kada bi se pojavio neko i rekao, uz urednu dokumentaciju, da je moj brat. Odgovor sam pokušao da dam u romanu „Brat”, s tim što tek sada uviđam da ta priča i dilema nude nekoliko različitih ravni čitanja. Na kraju krajeva, nigde se politika nije tako detaljno prebirala kao u bircuzima poput „Briona”.

Je su li za krah kratkotrajne bratske idile presudni nesnalaženje i nečinjenje junaka, ili bahatost i netolerancija ostalih gostiju, prema svakom ko je drugačiji od njih – jer novi-stari brat je, uz sve, travestit?

Ljubav se uči, svaka ljubav, pa i bratska. Novopronađeni brat ili sestra ne mogu odmah da se zavole, možda i ne mogu nikada da se vole onako kako volimo brata ili sestru sa kojima zajedno odrastamo. Brat koji pripoveda podjednako je nemilosrdan prema svom „novom” bratu kao i prisutni gosti u kafani. Biti drugi, biti drugačiji mora skupo da se plati u sredini u kojoj su „Brioni” središte sveta. Mržnja brata prema bratu – ili brata prema sestri, svejedno – bar za mene, nešto je najstrašnije, nešto što uopšte ne mogu da razumem. Tako i novog brata u mom romanu doista ne ubijaju oni koji to na izgled čine, već tome doprinosi sam brat, gonjen ljubomorom i nerazumevanjem, koje nevešto prikriva iza svoje rečitosti.

Postoji li opasnost da nam se ponovo dogodi taj epilog, ukoliko nastavimo da ignorišemo zajedničke uspomene, da cepamo fotografije prošlosti u komadiće?

Mi smo već pocepali skoro sve što može da se pocepa jer vlada uverenje da je bolje biti sam nego sa drugim, makar taj drugi bio brat ili sestra. Raša Livada je proročki napisao u svom „Horoskopu”: „Kad prođe slavljenje prvog srpskog poraza rodiće se bolji ovozemaljskiji brat moj balkanski”. Mnogi se, verovatno, ne slažu sa tim stihovima, ali njih svakako treba imati u vidu kada se priča bilo kakva priča o balkanskoj braći.

Junak „Kratke knjige” kaže, otprilike, da je literatura maskenbal, u kome pisac neprestano cepa i ponovo sastavlja jedan, svoj lik, i umnožava ga u mnoštvo fiktivnih. Koje maske najradije nosite, i šta one sakrivaju?

Najradije stavljam masku šaljivčine, jer smatram da književna dela treba da podstiču na smeh, na onaj smeh kojim, kako kažu znalci, čovek pozdravlja trenutak kada doživi prosvetljenje. Draga mi je i maska „moje žene”, maska koja mi, kao piscu, pruža izuzetan osećaj stvaralačke slobode, ali sa tom maskom, kao i sa svim drugim, mora se biti oprezan. Ako se previše vežete za neku od njih, možete da izgubite svoje pravo lice ili, tačnije rečeno, svoju pravu masku.

Kad malo-malo pa dođete ovamo, vidite li da se išta menja u tim tranzicionim opsesijama? Šta vam najviše smeta?

Stvari se menjaju, ali sve to ide veoma sporo, kao da gotovo niko nije spreman da razmišlja o daljoj budućnosti. Ponekad pomislim da su ljudi previše sebični, odnosno, da ih uopšte ne zanima šta ostavljaju u nasleđe svojoj deci, a kamoli svojim unucima. Ta nezainteresovanost za budućnost, kombinovana sa tragičnim prisustvom ideologije inata, deluje mi kao najužasniji mogući izbor koji može da ima samo tragične posledice, i to u svim aspektima života.

Kako pisci danas vide svoju moć, recimo, u Severnoj Americi, a kako u Srbiji, kad je reč o moći samog pisanja, i, o moći javne reči pisca?

Ako ne grešim, u Severnoj Americi pisci nemaju skoro nikakvu moć, ali priželjkuju da je steknu. U Srbiji su pisci nekada posedovali moć, ali sada im je samo ostala uspomena na to vreme, tako da i oni, poput njihovih američkih kolega, priželjkuju da je ponovo steknu. U Srbiji je možda najveći problem u tome što je, zahvaljujući ponajviše nedoličnom ponašanju političara, javna reč izgubila na vrednosti i samim tim postala nedovoljno uticajna. A i pisci su često smatrali da je važnije biti pristrastan nego objektivan, što je doprinelo da se na njihovu javnu reč gleda sa sumnjom i nevericom.

U današnjem svetu masovnih medija, knjiga je kao kap vode u okeanu. Stoga knjiga još jedino može da deluje kao direktni prenosnik, odnosno, kao sredstvo prenošenja nekog znanja ili verovanja iz jednog srca pravo u drugo. Javna reč pisaca, pogotovo na globalnom nivou, gotovo da je sasvim izgubila nekadašnji uticaj i moć.

Jedan vaš junak, u „Svetskom putniku”, opisujući stanje u svom etnicitetu, pred raspad Jugoslavije kaže: „Jezik i jeste vatra”. Na šta on aludira?

Na mogućnost da jezik, u pravim ali i u pogrešnim rukama (tačnije: ustima), može da gori kao vatra. A vatra, pak, može da bude dobra ili zla. U prvom slučaju ona greje, postaje središte okupljanja, dok u drugom slučaju ona uništava sve pred sobom. Jezik nije samo merilo našeg sveta, jezik jeste naš svet, i kada se jezik zloupotrebi, svet se raspada, nestaje u vatri. Ako uopšte postoji neka obaveza ili dužnost koju pisac treba da obavlja, onda se ona sastoji u tome da sačuva jezik od pogrešne vatre.

Vaši pisci-junacineretko prizivaju Nabokova, Foknera, Bartelmija, Pinčona, vaše omiljene pisce… Koga biste iz tog kruga izdvojili?

Izdvojio bih, pre svih, Pinčona jer je uspeo da savlada najveće iskušenje, odnosno, odbio je da postane javna ličnost. To ga nije omelo da napiše neka od najznačajnijih dela američke i svetske književnosti, niti je umanjilo meru njegovog uticaja na mnoge savremene pisce. Tu njegovu „nevidljivost”, koja je zapravo posledica potpunog poistovećivanja autora sa svojim delom, sada vidim kao idealnu poziciju pisca, kao dokaz da piscu nije potrebna nikakva javna forma, te da on, ako ima nešto da kaže, to saopštava samim svojim delom. Nažalost, sada je kasno da tu poziciju sam zauzmem, jer kada jednom zagrizete mamac javnosti, teško ga je ispustiti. I umesto da budete u pinčonovskom raju, ostaje vam da neprekidno pričate i doprinosite jezičkom haosu.

Koliki je uticaj pop-kulture i pop-fenomena na današnju literaturu, pa i na vašu? Okruženi smo „lakim” žanrovima. Kako ih vi usvajate a da oni ne upiju vas?

Savremena umetnost, pa i književnost, već dugo se poigrava sa elementima tzv. „lakih” žanrova. Nabokov je, na primer, još u svojoj prvoj, ruskoj fazi, u svoju prozu unosio elemente filma i kriminalističkih romana. Sada gotovo da nema autora koji u nekom trenutku nije posegnuo za sličnim elementima, od filma do rokenrola. Pinčonovi junaci, recimo, često pevaju, kao da su u nekoj opereti a ne u ozbiljnom romanesknom štivu. U mojim pričama pojavljivali su se, između ostalih, Godzila i čovek koji je ubio Liberti Valansa – Godzila se čak zaljubljuje u mog oca u jednoj priči. U svetu u kojem mnogi misle da je život samo jedan „reality show” nemoguće je pisati bez prisustva „lakožanrovskih” elemenata. A ono što pisca ipak čini drugačijim jeste upotreba ironije i parodije, i naravno svest o tome da je pravi život nešto drugo a ne samo televizijski šou ili virtuelna stvarnost Interneta.