Братска макљажа у „Брионима”

Свака породица јесте један свемир, рекао је једном наш саговорник Давид Албахари. У микрокосмосу најновијег Албахаријевог романа, „Брат” (Стубови културе 2008), као и у претходним, под лупом су породични односи. Овог пута – однос брата према изненадном појављивању у његовом животу брата из Аргентине, за којег није ни знао да постоји и кобне реперкусије које има тај сусрет у кафани „Бриони” на њихове судбине.

Јесмо ли данас постали толико отуђени да браћа и сестре постају једни другима потпуни незнанци?

Писац трага за оним што се разликује, што је другачије, што искаче из предвидљивог и што можда никада неће бити мерљиво прихваћеним стандардом. Независно од тога, остаје чињеница да су породични односи све слабији, те да се породице распадају пре него што доиста почну да функционишу, а кад се породица распада, онда све тоне.

Земунски бирцуз „Бриони” подсећа и на фамозну балканску крчму бивше Југославије и распад братства и јединства. Је ли тај паралелизам свесно наговештен? Да ли још свраћате у „Брионе”?

У ствари, ја никада нисам одлазио у „Брионе”, али сам растао поред те кафане и помно пратио шта се све у њој дешава. Раније или касније, „Бриони” су морали да уђу у моју прозу, с тим што су у мом роману они, да тако кажем, измишљени као и све остало. „Бриони” у „Брату” нису доиста „Бриони” у Земуну, већ неки бирцуз ни на небу ни на земљи. Стога ни паралелизам који помињете није свесно направљен. Мене је занимала само једна помало необична прича, све остало дошло је само од себе. Једног дана сам се запитао како бих се осећао када би се појавио неко и рекао, уз уредну документацију, да је мој брат. Одговор сам покушао да дам у роману „Брат”, с тим што тек сада увиђам да та прича и дилема нуде неколико различитих равни читања. На крају крајева, нигде се политика није тако детаљно пребирала као у бирцузима попут „Бриона”.

Је су ли за крах краткотрајне братске идиле пресудни несналажење и нечињење јунака, или бахатост и нетолеранција осталих гостију, према сваком ко је другачији од њих – јер нови-стари брат је, уз све, травестит?

Љубав се учи, свака љубав, па и братска. Новопронађени брат или сестра не могу одмах да се заволе, можда и не могу никада да се воле онако како волимо брата или сестру са којима заједно одрастамо. Брат који приповеда подједнако је немилосрдан према свом „новом” брату као и присутни гости у кафани. Бити други, бити другачији мора скупо да се плати у средини у којој су „Бриони” средиште света. Мржња брата према брату – или брата према сестри, свеједно – бар за мене, нешто је најстрашније, нешто што уопште не могу да разумем. Тако и новог брата у мом роману доиста не убијају они који то на изглед чине, већ томе доприноси сам брат, гоњен љубомором и неразумевањем, које невешто прикрива иза своје речитости.

Постоји ли опасност да нам се поново догоди тај епилог, уколико наставимо да игноришемо заједничке успомене, да цепамо фотографије прошлости у комадиће?

Ми смо већ поцепали скоро све што може да се поцепа јер влада уверење да је боље бити сам него са другим, макар тај други био брат или сестра. Раша Ливада је пророчки написао у свом „Хороскопу”: „Кад прође слављење првог српског пораза родиће се бољи овоземаљскији брат мој балкански”. Многи се, вероватно, не слажу са тим стиховима, али њих свакако треба имати у виду када се прича било каква прича о балканској браћи.

Јунак „Кратке књиге” каже, отприлике, да је литература маскенбал, у коме писац непрестано цепа и поново саставља један, свој лик, и умножава га у мноштво фиктивних. Које маске најрадије носите, и шта оне сакривају?

Најрадије стављам маску шаљивчине, јер сматрам да књижевна дела треба да подстичу на смех, на онај смех којим, како кажу зналци, човек поздравља тренутак када доживи просветљење. Драга ми је и маска „моје жене”, маска која ми, као писцу, пружа изузетан осећај стваралачке слободе, али са том маском, као и са свим другим, мора се бити опрезан. Ако се превише вежете за неку од њих, можете да изгубите своје право лице или, тачније речено, своју праву маску.

Кад мало-мало па дођете овамо, видите ли да се ишта мења у тим транзиционим опсесијама? Шта вам највише смета?

Ствари се мењају, али све то иде веома споро, као да готово нико није спреман да размишља о даљој будућности. Понекад помислим да су људи превише себични, односно, да их уопште не занима шта остављају у наслеђе својој деци, а камоли својим унуцима. Та незаинтересованост за будућност, комбинована са трагичним присуством идеологије ината, делује ми као најужаснији могући избор који може да има само трагичне последице, и то у свим аспектима живота.

Како писци данас виде своју моћ, рецимо, у Северној Америци, а како у Србији, кад је реч о моћи самог писања, и, о моћи јавне речи писца?

Ако не грешим, у Северној Америци писци немају скоро никакву моћ, али прижељкују да је стекну. У Србији су писци некада поседовали моћ, али сада им је само остала успомена на то време, тако да и они, попут њихових америчких колега, прижељкују да је поново стекну. У Србији је можда највећи проблем у томе што је, захваљујући понајвише недоличном понашању политичара, јавна реч изгубила на вредности и самим тим постала недовољно утицајна. А и писци су често сматрали да је важније бити пристрастан него објективан, што је допринело да се на њихову јавну реч гледа са сумњом и неверицом.

У данашњем свету масовних медија, књига је као кап воде у океану. Стога књига још једино може да делује као директни преносник, односно, као средство преношења неког знања или веровања из једног срца право у друго. Јавна реч писаца, поготово на глобалном нивоу, готово да је сасвим изгубила некадашњи утицај и моћ.

Један ваш јунак, у „Светском путнику”, описујући стање у свом етницитету, пред распад Југославије каже: „Језик и јесте ватра”. На шта он алудира?

На могућност да језик, у правим али и у погрешним рукама (тачније: устима), може да гори као ватра. А ватра, пак, може да буде добра или зла. У првом случају она греје, постаје средиште окупљања, док у другом случају она уништава све пред собом. Језик није само мерило нашег света, језик јесте наш свет, и када се језик злоупотреби, свет се распада, нестаје у ватри. Ако уопште постоји нека обавеза или дужност коју писац треба да обавља, онда се она састоји у томе да сачува језик од погрешне ватре.

Ваши писци-јунацинеретко призивају Набокова, Фокнера, Бартелмија, Пинчона, ваше омиљене писце… Кога бисте из тог круга издвојили?

Издвојио бих, пре свих, Пинчона јер је успео да савлада највеће искушење, односно, одбио је да постане јавна личност. То га није омело да напише нека од најзначајнијих дела америчке и светске књижевности, нити је умањило меру његовог утицаја на многе савремене писце. Ту његову „невидљивост”, која је заправо последица потпуног поистовећивања аутора са својим делом, сада видим као идеалну позицију писца, као доказ да писцу није потребна никаква јавна форма, те да он, ако има нешто да каже, то саопштава самим својим делом. Нажалост, сада је касно да ту позицију сам заузмем, јер када једном загризете мамац јавности, тешко га је испустити. И уместо да будете у пинчоновском рају, остаје вам да непрекидно причате и доприносите језичком хаосу.

Колики је утицај поп-културе и поп-феномена на данашњу литературу, па и на вашу? Окружени смо „лаким” жанровима. Како их ви усвајате а да они не упију вас?

Савремена уметност, па и књижевност, већ дуго се поиграва са елементима тзв. „лаких” жанрова. Набоков је, на пример, још у својој првој, руској фази, у своју прозу уносио елементе филма и криминалистичких романа. Сада готово да нема аутора који у неком тренутку није посегнуо за сличним елементима, од филма до рокенрола. Пинчонови јунаци, рецимо, често певају, као да су у некој оперети а не у озбиљном романескном штиву. У мојим причама појављивали су се, између осталих, Годзила и човек који је убио Либерти Валанса – Годзила се чак заљубљује у мог оца у једној причи. У свету у којем многи мисле да је живот само један „reality show” немогуће је писати без присуства „лакожанровских” елемената. А оно што писца ипак чини другачијим јесте употреба ироније и пародије, и наравно свест о томе да је прави живот нешто друго а не само телевизијски шоу или виртуелна стварност Интернета.