Stroj

Teško je očekivati da će Ustavni sud Srbije doneti bilo koju drugu odluku osim one kojom zabranjuje „Nacionalni stroj” (NS). Iz laičkog ugla gledano, čini se da postoje sve zakonske osnove za to, a malo ko će se usuditi na jeres da (javno) brani pravo na slobodu mišljenja i govora članova organizacije koja predlaže da „puno građansko pravo... mogu imati samo lojalni državljani naše zemlje koji su pripadnici bele arijevske rase”, dok bi oni koji nisu „bele rase” imali „ograničena prava”.

Ali, šta se zabranom zapravo postiže? Nacističke ideje s kojima NS ozbiljno koketira svakako ne nestaju administrativnom odlukom, pa neće ni presudom. Formalnopravno, efekti su nikakvi, jer NS nije registrovan. Ne vidi se šta ih može sprečiti da posle zabrane svoju organizaciju preimenuju u, na primer, „Srpski marš”. Pa kada sud posle nekoliko meseci zabrani i „Srpski marš”, iz čiste zabave mogu da se nazovu „Nacionalni marš”. I tako unedogled. Nije izvesno ni da sud može da spreči NS propagandu preko Interneta – kako zabraniti veb-sajt koji je registrovan recimo u Panami? Nema tu tople vode – (neo)nacisti u Nemačkoj i Austriji poodavno su se setili kako da plivaju iznad površine zakonodavnih voda.

Buka koja se podigla zbog demonstracija (neo)nacista, te zbog moguće zabrane NS, dala je ovim grupama više publiciteta u nekoliko dana nego što su ga imali za svih deset godina, koliko najmanje deluju u Srbiji. U tih deset godina protiv nacista radila su nepisana društvena pravila zasnovana na konsenzusu 99,999 odsto građana o ovoj ideologiji, pravila koja su mnogo produktivnija, pa, ako se hoće, i stroža od onih koje propisuje zakon. Da li se iko odvažio da ustupi prostor za održavanje javnog skupa NS-u posle incidenta koji su 2005. napravili u Novom Sadu? Čiju su podršku – osim sabraće iz inostranstva – dobili? Kakav javni uticaj imaju? Koliko je onih koji su spremni da zaposle čoveka koji se javno deklariše kao pripadnik (neo)nacističke organizacije?

Stoga ih je možda samo trebalo ostaviti tamo gde su bili – na margini margine i ne dozvoliti mogućnost da „beli arijevci” posle zabrane postanu „negativni junaci”, a pripadnost NS-u „zabranjeno voće”. I kažnjavati onda kada pribegnu nasilju, kao što je to bio slučaj sa upadom na novosadsku antifašističku tribinu.

Druga dimenzija slučaja NS jeste što će to biti prva zabrana jedne političke organizacije posle 2000. godine. A neće, izgleda, biti i poslednja. Ministarka pravde Snežana Malović najavila je da će njeno ministarstvo „inicirati zabranu rada svih organizacija za koje postoje slične situacije kao u slučaju NS”. Šta su to „slične situacije” i koje su organizacije, do javne rasprave koju je najavio Ustavni sud, možemo samo da nagađamo. Ali možemo da naslutimo...