Bivša zemlja od drugarstva do mržnje

Ekonomisti su ustanovili da je ekonomski rast Jugoslavije od 1953. do 1965. godine bio brži nego u devet zemalja sličnog nivoa. Zato su uveli izraz „Jugoslovensko ekonomsko čudo”. U njihovom objašnjenju nisam našao da su uspešnom rastu u izvesnoj meri doprinele omladinske radne akcije. One su otpočele gradnjom železničkih pruga (Brčko–Banovići, 1946; Šamac–Sarajevo, 1947), auto-puteva (od Ljubljane do Đevđelije u periodu 1948–1961; kasnije i manjih deonica), gradnjom fabrika, Novog Beograda, a bilo je i lokalnih akcija. Dakle, najugledniji ekonomisti nisu uvideli da je ekonomsko čudo delom posledica rada dva miliona mladih.

Tokom studija medicine u Beogradu tri puta sam dobrovoljno po mesec dana učestvovao u radnim akcijama. Prvi put, 1959. godine, nakon završene treće godine radio sam u Tremniku, u Makedoniji, sa studentima pete godine. A 1960. bio sam komandant brigade u kojoj je radilo 120 studenata četvrte i nižih godina. Istog leta radila je i brigada sa više od 100 studenata našeg fakulteta, komandant je bio Dušan Popovac. Ove podatke iznosim s namerom da obavestim čitaoce da smo, umesto na odmor, odlazili na radnu akciju. Pošto je zemlja razrušena ratom, nastupio je period obnove i unapređenja. Seoska i gradska omladina učestvovala je u tim radovima. Najuspešniji brigadiri dobijali su na kraju akcije zvanje udarnika. Želeli smo da radom doprinesemo razvoju zemlje i razvijamo drugarstvo. U studentske brigade primani su oni koji su položili odgovarajuće ispite.

Moja brigada boravila je u naselju Anska Reka, desetak kilometara udaljenom od Smokvice, u Makedoniji. Radili smo na pripremi trase auto-puta i temelja za most. Najteži posao bilo je drobljenje kamena velikom motornom drobilicom. Mada sam bio komandant, radio sam fizičke poslove kao i ostali brigadiri. Ustajali smo rano da izbegnemo vrućine, po podne je bio kraći odmor, a predveče i nedeljom odvijale su se kulturne i sportske aktivnosti, edukacija seoskih domaćica koju su vršile brigadirke, a bilo je i nekoliko kurseva i kružoka. Posećivao sam kružok iz klasične filozofije. Imali smo i tri posete: prorektor univerziteta u Beogradu, predsednik omladine Makedonije i dva mlada glumca, Ljuba Tadić i Rade Marković. Planirali su da u našem naselju ostanu kratko, ali kad smo se raspričali ostali su duže od tri sata. Kasnije sam se u Beogradu družio s Ljubom, a on je mene i desetak brigadira pozvao u ’svoju kafanu’, blizu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, gde smo proveli nezaboravno veče. Obe naše brigade su nagrađene ordenom rada.

Imam veoma tužno sećanje na druga iz moje brigade. Reč je o dr Budi Raduloviću, rođenom 1935. u Peći. Učestvovao je na pet radnih akcija i na svakoj je proglašavan za udarnika. Pred sam početak rata, bio je načelnik saniteta armije u Sarajevu. Prilikom napuštanja grada, u dogovoru s muslimanskom stranom, naoružani pripadnici te vojske zaustavili su njegovu jedinicu na mostu. Buda izađe iz automobila da izjavi da niko od saradnika nema oružje. Pritom mu na metar priđe naoružan mladić i ubije ga.

Svi koji su poznavali našeg druga bili su šokirani. Danas taj postupak pokušavam sebi da objasnim. To se mnogo razlikuje od situacije u kojoj mladi ljudi nastoje da se istaknu radom i doprinesu zajednici. Kada je društvo u nenormalnim, ratnim okolnostima, isticanje pojedinca je zločin. Nažalost, u bivšoj zajedničkoj zemlji stanovništvo je prolazilo kroz etape u kojima je bilo prilike da se mračna osećanja lako ispolje i čim se takav postupak samo nekoliko puta desi, kreće lavina masovnog ludila. Nije to samo naša odlika – takvih dešavanja ima širom sveta. A kod nas se od „ekonomskog čuda” stiglo i do „čuda mržnje”.

Akademik Rajko Igić,
Sombor