Бивша земља од другарства до мржње

Економисти су установили да је економски раст Југославије од 1953. до 1965. године био бржи него у девет земаља сличног нивоа. Зато су увели израз „Југословенско економско чудо”. У њиховом објашњењу нисам нашао да су успешном расту у извесној мери допринеле омладинске радне акције. Оне су отпочеле градњом железничких пруга (Брчко–Бановићи, 1946; Шамац–Сарајево, 1947), ауто-путева (од Љубљане до Ђевђелије у периоду 1948–1961; касније и мањих деоница), градњом фабрика, Новог Београда, а било је и локалних акција. Дакле, најугледнији економисти нису увидели да је економско чудо делом последица рада два милиона младих.

Током студија медицине у Београду три пута сам добровољно по месец дана учествовао у радним акцијама. Први пут, 1959. године, након завршене треће године радио сам у Тремнику, у Македонији, са студентима пете године. А 1960. био сам командант бригаде у којој је радило 120 студената четврте и нижих година. Истог лета радила је и бригада са више од 100 студената нашег факултета, командант је био Душан Поповац. Ове податке износим с намером да обавестим читаоце да смо, уместо на одмор, одлазили на радну акцију. Пошто је земља разрушена ратом, наступио је период обнове и унапређења. Сеоска и градска омладина учествовала је у тим радовима. Најуспешнији бригадири добијали су на крају акције звање ударника. Желели смо да радом допринесемо развоју земље и развијамо другарство. У студентске бригаде примани су они који су положили одговарајуће испите.

Моја бригада боравила је у насељу Анска Река, десетак километара удаљеном од Смоквице, у Македонији. Радили смо на припреми трасе ауто-пута и темеља за мост. Најтежи посао било је дробљење камена великом моторном дробилицом. Мада сам био командант, радио сам физичке послове као и остали бригадири. Устајали смо рано да избегнемо врућине, по подне је био краћи одмор, а предвече и недељом одвијале су се културне и спортске активности, едукација сеоских домаћица коју су вршиле бригадирке, а било је и неколико курсева и кружока. Посећивао сам кружок из класичне филозофије. Имали смо и три посете: проректор универзитета у Београду, председник омладине Македоније и два млада глумца, Љуба Тадић и Раде Марковић. Планирали су да у нашем насељу остану кратко, али кад смо се распричали остали су дуже од три сата. Касније сам се у Београду дружио с Љубом, а он је мене и десетак бригадира позвао у ’своју кафану’, близу Југословенског драмског позоришта, где смо провели незаборавно вече. Обе наше бригаде су награђене орденом рада.

Имам веома тужно сећање на друга из моје бригаде. Реч је о др Буди Радуловићу, рођеном 1935. у Пећи. Учествовао је на пет радних акција и на свакој је проглашаван за ударника. Пред сам почетак рата, био је начелник санитета армије у Сарајеву. Приликом напуштања града, у договору с муслиманском страном, наоружани припадници те војске зауставили су његову јединицу на мосту. Буда изађе из аутомобила да изјави да нико од сарадника нема оружје. Притом му на метар приђе наоружан младић и убије га.

Сви који су познавали нашег друга били су шокирани. Данас тај поступак покушавам себи да објасним. То се много разликује од ситуације у којој млади људи настоје да се истакну радом и допринесу заједници. Када је друштво у ненормалним, ратним околностима, истицање појединца је злочин. Нажалост, у бившој заједничкој земљи становништво је пролазило кроз етапе у којима је било прилике да се мрачна осећања лако испоље и чим се такав поступак само неколико пута деси, креће лавина масовног лудила. Није то само наша одлика – таквих дешавања има широм света. А код нас се од „економског чуда” стигло и до „чуда мржње”.

Академик Рајко Игић,
Сомбор