Navaljni ili misterija organizma

Vest o smrti Navaljnog, deklarisanog opozicionara, nije me preterano iznenadila, a onda nije me ni tronula preterano. Bilo je negde očekivano, a nisam ni poznavao čoveka, osim iz priče. Jeste me malo pomerila u ravni misli o individualnoj ljudskoj hrabrosti, koju veoma vrednujem i poštujem, oduvek. Ne one hrabrosti sublimiranoj u priči – hrabar je, rvao se s medvedom – jer to rade budale, i to je epizoda za cirkus, ili uvertira za prelo. Hrabrost koja podrazumeva bunt, borbu za bolje, pravdoljubivost, dakle koja podrazumeva senzitivnost na nepravdu. E ta hrabrost je za poštovanje. Ne znam baš u detalje genezu opusa opozicionara Navaljnog, pa i ne bih preterano o ideologiji. O ideologiji koju je davno Bora Đorđević smestio u lep a konkretan i istinit stih – za ideale ginu budale. Navaljni kao paradigma žrtve za ideale.

A šta je tu u stvari suština? E pa suština je da su roditelji izgubili sina, deca oca, supruga muža, mada.. žene su snalažljive, snaći će se već… Evo, ako je autentičan audio-zapis, majka od Navaljnog njegovu suprugu već optužuje za mnogo toga, kao i za „bućkalo” koje ga je namamilo da se vrati iz Nemačke ponovo u Rusiju. U kojoj mu je sudbina bila odavno zapečaćena. Bilo je jasno iole upućenom. Majka, koja još uvek čeka da joj „pošalju” telo sina, a neko kani sa tim. Ako je umro prirodnom smrću u čemu je problem? Ovako, intenzivira se opravdana sumnja. Čeka se da neki tragovi nestanu iz organizma? Misterija organizma…

On je jadan mislio nema veze, nek on bude ta žrtva, za bolje sutra, i da će ostati upamćen u istoriji kao primer borbe protiv nečega, zuluma, protiv nekog, koga je on smatrao diktatorom, diktaturom…

A neće.

Istorija se ponavlja, u takvim slučajevima, obično kao farsa.

Navaljni kao primer istinskog bunta koji je platio glavom. To je za poštovanje. Kad živiš ono u šta veruješ. Digresija samo, setim se benda EKV, dok su radili nisam preterano cenio to što rade, mislio sam, foliraža, gistrobunt, alternativa na mišiće, oponašanje zapadnih trendova. Kad su poumirali jedni za drugim, osetio sam stid. Kako si i pomislio samo da simuliraju?! Pa oni su živeli to što su radili. Nije bila prevara, bilo je autentično. Njihova smrt je posvedočila.

U jednom tekstu sam se izvinio toj udruzi, posthumno.

Navaljni, kad bi se napravila abnormalna, neodrživa, paralela sa „opozicionarima” u regionu, ili konkretno u Srbiji, tipa drugarica Čobanu, koja je štrajkovala glađu, koliko ono beše? Koju niko nije, intenzivnije, po ramenu tapnuo, i ne treba naravno. Ali, prave se borkinje ni od čega, ni od koga. Heroine, eeeeeeeej. Bude smešno. Da je makar duhovito. Oponenti kome, čemu? Ni sami ne znaju. Ne znaju ni zašto. Znaju za materijalnu korist.

Navaljni je bio materijalno bogat čovek. Tim pre je njegov bunt za poštovanje, jer mogao je da se ušuška i vodi lagodan život. Žao mi je, ali evidentno mu je falilo bolje percepcije i malo više socijalne pameti. Pogotovo prijatelja koji bi ga naučili. Što nikako ne umanjuje njegovu žrtvu. Navaljni, kao primer vajnim oponentima, prepunim para koji se baškare u spa centrima, buneći se između dva nezgrapna zaveslaja rukama.

Kasno su naučili da plivaju, falilo im more, pa i De-vitamin. Kao i de-mol.

Pisac

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista