Vašar u Melburnu – govori se srpski a cene su usmene

Savo je promenio biznis - sada umesto kaseta prodaje kokice. A moja znatiželjna unuka pojuri na njegovu tezgu čim smo stigli u manastir.

Zet ima problem,  ovde se govore samo srpski, a cene, po našem srpskom običaju su „usmene”.

- Tri dolara, kaže se isto

i na engleskom i na srpskom, umešah se.

- A velika kesa kokica je sedam dolara, što je malo drugačije od engleskog „seven", pomože supruga.

- Obe reči su iz Sanskrita, smerno se uzdigoh iznad situacije izbegavajući nastavak razgovora na tu osetljivu temu.

Dobili su kokice a Savo je dobio prve kupce. Na žalost sve se završilo glasnim Savinim negodovanjem da „moja unuka ne zna srpski".

Morao sam da ge ućutkam podsećanjem da je njegova snaja Kineskinja, mada se on branio da pričaju na srpskom.

- Pa naravno, kad ti ne znaš engleski, uspeo sam da mu to ne kažem.

Obojica, prekaljeni trgovci, složili smo se da deca nisu kriva, pošto smo ih mi doveli, kao i da „za bolest zvanu jezik nema dobrog leka".

Treća generacija verovatno neće znati da kaže ni dobar dan, koliko zna moja unuka.

Ali nešto drugo je mnogo važnije - unuka je došla u manastir za Svetog Savu, zapalila sveću, videla sve one narodne nošnje, sve što doprinosi očuvanja srpske kulture, u nadi da će vremenom saznati još više o svom nasleđu.

Unuka je ostatak dana skakutala uz našu tezgu sa knjigama sve dok je sunce nije oborilo. Novac nema jezik, a brojevi su mnogo lakše razumeju od reči.

Deci je nudila slikovnice Pinokija i Uspavane lepotice, jedine koje se štampaju na srpskom jeziku. Nema tu ni „Baš- Čelika” niti „Vile Raviojle”, valjda su izdavači školovani na onoj rečenici „Proleteri svih zemalja ujedinite se".

Zet je dva puta stajao u redu za ćevape. Pio je i našu crnu kafu, onu što je zovemo "turska", pošto smo potrošili kafu iz termostata, a engleskog čaja nema u našem manastiru, „of coourese".

Narod nije mario za vrućinu, pa se kolo vilo sve to pet poslepodne.

Prošle godine smo završili malo ranije jer je "na programu bio Đoković". Ove godine... Bolni poraz ne smem ni da pomenem, toliko je nama u Australiji Nole važan.

Međutim, majice sa likom Noleta su i dalje bile traženije od Čiča Dražinih. Taj trend u Australiji traje još od 2008. godine kada nas je Nole izvukao iz sankcija i ponovo uveo u svet.

Džordž Đole Petrović

Pišite nam
 Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika