Otimanje vremena i slave

Otvoren je Sajam knjiga u Beogradu. Tome je, kao i ranijih godina, Radio-televizija Srbije dala najveći značaj, prenoseći svečanost otvaranja, sa hronikama i drugim prilozima. Ni druge TV stanice nisu potcenile ovaj događaj, o knjigama i piscima se mnogo govori i svi u tome uživaju. U emisiji „Beokult” (Drugi program RTS, sreda), otišlo se korak dalje sa namerom da se Sajam knjiga pozicionira kao međunarodna manifestacija.

Koliko god bio popularan i dobro posećen, Sajam knjiga se godinama organizuje na isti način i oni koji ga istinski smatraju važnim, zagovaraju promene, naročito ako se ima u vidu da i drugi veliki sajmovi ili saloni (Frankfurt, Pariz) prolaze kroz određene krize. Ono što se nekada smatralo praznikom pisane reči lagano se pretvara u trgovačko vašarište na kojem se vodi bespoštedna bitka za svakog kupca. Koliko god bilo korisno, izgleda, postaje manje lepo, zamorno. Imamo potrošački fenomen: knjige se kupuju, a da li se i čitaju?

Sa svoje strane, televizija koristi Sajam knjiga da se iskupi za sve one nepravde i propuste koje tokom godine učini prema piscima i njihovim delima. Evo prilike da se pojave pravi, najveći, najtalentovaniji, da se skrene pažnja na najbolje knjige. Da li je baš tako? Više se poštuje princip ravnopravnosti izdavača i njihovog prava da budu predstavljeni nego selekcije najboljih dela.

I kako to već biva kod nas, uvek oni koji to manje zaslužuju nađu prolaze da se uvuku u razne emisije i predstave svoje hitove i bestselere. Otimaju vreme i slavu, reklamiraju se. A oni pristojniji i manje navalentni, makar imali tri puta više razloga da budu pomenuti, ostaju i dalje u senci, srećni što im je knjiga štampana i što je stigla do izloga neke prašnjave knjižare kojoj preti zatvaranje. O televiziji i ne sanjaju. Ili su naučili da je preziru.

SAM PROTIV SVIH.– U sajamsko talasanje indirektno se uklapa tema kojom se Nataša Miljković bavila u „Ključu”, a koju je ona sažela u dilemu: uspeh u Srbiji – sam protiv svih. Kako se ostvaruju snovi, stiže do životnih ciljeva, kako se želje pretvaraju u stvarnost, jesmo li izašli iz perioda kad je važila uravnilovka u znanju, pameti i primanjima. Može li se pobeći od zavisti, podmetanja nogu, nelojalne konkurencije i drugih zapreka na putu ka vrhu. I da li se tom vrhu stremi zbog duhovnog uzdignuća ili zbog novca. Jedno je sigurno, ovde se uspeh poistovećuje sa stečenim bogatstvom. Uspeo si ako si se obogatio. Ostalo je sve u domenu ličnog napora i motivacije da se nešto postigne, da se živi svoj san, kako se pohvalio jedan od učesnika ovog razgovora. I sigurno, recepti ne postoje, svako je slučaj za sebe, svako je u gladijatorskoj poziciji, sam protiv svih.

Dakle, početna teza nije bila nezanimljiva. Ali je po nepopravljivom običaju voditeljke da samo tera ono što je njoj na umu, misleći da je to i najefikasniji metod za usmeravanje rasprave, razgovor zapadao u ponavljanje floskula koje se zaboravljaju čim se izgovore.

PRELAMANjE U MOZGU. – Gimnasticiranje moždanihvijuga znano kao „prelamanje u mozgu”, omiljena je sportska disciplina na ovim (širim) prostorima, a razvila se iz naše nekontrolisane strasti prema politici, kad se u prelomnim trenucima moralo prelamati i u glavi. I to nas stalno sustiže. Vijuganje odnosno mozganje se proširilo u svim društvenim sferama, najpre kao dobar vic, a zatim kao dijagnoza duhovnog stanja od kojeg se ne može pobeći. Okruženi smo sve samim prelamačima i nema nam pomoći.

Kategoriji onih što mozgaju pridružio se i pevač Aco Lukas u „Bravo šou” na TV Pink kod Jelene Alimpić, gde se razgovaralo o ljubavi i njenom stepenovanju. Tačku na ovu plodonosnu i inspirativnu diskusiju stavio je poznati pevač sa predlogom: da svako uđe u svoj mali mozak i tamo vidi koga najviše voli. Jedini odgovor koji će tamo naći je da svako najviše voli sebe. Da li je čovek u pravu? Jeste. Bravo za estradnog umetnika, čista egocentrična filozofija.