Отимање времена и славе

Отворен је Сајам књига у Београду. Томе је, као и ранијих година, Радио-телевизија Србије дала највећи значај, преносећи свечаност отварања, са хроникама и другим прилозима. Ни друге ТВ станице нису потцениле овај догађај, о књигама и писцима се много говори и сви у томе уживају. У емисији „Беокулт” (Други програм РТС, среда), отишло се корак даље са намером да се Сајам књига позиционира као међународна манифестација.

Колико год био популаран и добро посећен, Сајам књига се годинама организује на исти начин и они који га истински сматрају важним, заговарају промене, нарочито ако се има у виду да и други велики сајмови или салони (Франкфурт, Париз) пролазе кроз одређене кризе. Оно што се некада сматрало празником писане речи лагано се претвара у трговачко вашариште на којем се води беспоштедна битка за сваког купца. Колико год било корисно, изгледа, постаје мање лепо, заморно. Имамо потрошачки феномен: књиге се купују, а да ли се и читају?

Са своје стране, телевизија користи Сајам књига да се искупи за све оне неправде и пропусте које током године учини према писцима и њиховим делима. Ево прилике да се појаве прави, највећи, најталентованији, да се скрене пажња на најбоље књиге. Да ли је баш тако? Више се поштује принцип равноправности издавача и њиховог права да буду представљени него селекције најбољих дела.

И како то већ бива код нас, увек они који то мање заслужују нађу пролазе да се увуку у разне емисије и представе своје хитове и бестселере. Отимају време и славу, рекламирају се. А они пристојнији и мање навалентни, макар имали три пута више разлога да буду поменути, остају и даље у сенци, срећни што им је књига штампана и што је стигла до излога неке прашњаве књижаре којој прети затварање. О телевизији и не сањају. Или су научили да је презиру.

САМ ПРОТИВ СВИХ.– У сајамско таласање индиректно се уклапа тема којом се Наташа Миљковић бавила у „Кључу”, а коју је она сажела у дилему: успех у Србији – сам против свих. Како се остварују снови, стиже до животних циљева, како се жеље претварају у стварност, јесмо ли изашли из периода кад је важила уравниловка у знању, памети и примањима. Може ли се побећи од зависти, подметања ногу, нелојалне конкуренције и других запрека на путу ка врху. И да ли се том врху стреми због духовног уздигнућа или због новца. Једно је сигурно, овде се успех поистовећује са стеченим богатством. Успео си ако си се обогатио. Остало је све у домену личног напора и мотивације да се нешто постигне, да се живи свој сан, како се похвалио један од учесника овог разговора. И сигурно, рецепти не постоје, свако је случај за себе, свако је у гладијаторској позицији, сам против свих.

Дакле, почетна теза није била незанимљива. Али је по непоправљивом обичају водитељке да само тера оно што је њој на уму, мислећи да је то и најефикаснији метод за усмеравање расправе, разговор западао у понављање флоскула које се заборављају чим се изговоре.

ПРЕЛАМАЊЕ У МОЗГУ. – Гимнастицирање можданихвијуга знано као „преламање у мозгу”, омиљена је спортска дисциплина на овим (ширим) просторима, а развила се из наше неконтролисане страсти према политици, кад се у преломним тренуцима морало преламати и у глави. И то нас стално сустиже. Вијугање односно мозгање се проширило у свим друштвеним сферама, најпре као добар виц, а затим као дијагноза духовног стања од којег се не може побећи. Окружени смо све самим преламачима и нема нам помоћи.

Категорији оних што мозгају придружио се и певач Ацо Лукас у „Браво шоу” на ТВ Пинк код Јелене Алимпић, где се разговарало о љубави и њеном степеновању. Тачку на ову плодоносну и инспиративну дискусију ставио је познати певач са предлогом: да свако уђе у свој мали мозак и тамо види кога највише воли. Једини одговор који ће тамо наћи је да свако највише воли себе. Да ли је човек у праву? Јесте. Браво за естрадног уметника, чиста егоцентрична филозофија.