Šokovi unutar levog bratstva

Socijaldemokrate i socijalisti su širom Evrope platili ceh odustajanja od ideja socijalne pravde i prihvatanja pravila ponašanja pohlepnog neoliberalnog kapitalizma, koji svuda iza sebe ostavlja žrtve globalizacije. Sada veruju da dolazi vreme renesanse.

Stranke levog centra su 2012/13. dobijale mnoge evropske izbore. Deceniju kasnije progresivci su nazadovali, krajnja desnica je napredovala. Kako nijedna erozija nije beskonačna, levica se nada političkom zaokretu i uspesima na junskim izborima za Evropski parlament (EP).

Na nedavnom kongresu u Rimu spremljen je manifest: socijalna, demokratska i održiva Evropa. Podsećali su na neke uspehe socijaldemokratije poslednjih pet godina, recimo povratak na vlast u Nemačkoj. Predstavili svoje lidere i određivali vodeće kandidate za evropske izbore, a da li će to biti dovoljno da se blokira pohod desnih populista i nacionalista koji šire strah i nude demagoška, lako prijemčiva obećanja?

Istraživanja javnog mnjenja ne daju povode za optimizam. Socijalisti u Francuskoj ne pokazuju znake oporavka. Očekuje se nastavak decenije nazadovanja demokratije. Na izborima se predviđa značajan uspon dve grupacije u EP koje slede tvrde desne stavove oko političkih integracija, klimatskih promena, politike azila, socijalnih prava, vladavine prava ili spoljne politike: Evropskih konzervativaca i reformista (ECR) i Identitet i demokratija (ID).

Ono što levicu još više brine jeste Evropska narodna partija (EPP), najveća formacija u Evropskom parlamentu, koja se odmiče od dugogodišnje pozicije pragmatskog evropejstva i postupno prihvata retoriku krajnje desnice. Gde se centar desnica završava, a gde krajnja desnica počinje, pitanje je za Italiju, Finsku i Švedsku. Holandija je već zakoračila udesno i mogla bi da bude prva evropska zemlja u kojoj vlast drži ultradesničar Gert Vilders.

„Mi znamo gde smo. Držimo istu poziciju. EPP je taj koji je poslednjih godina raskinuo tradicionalna savezništva i počeo da sarađuje s populistima i ekstremnom desnicom”, ocenjuje Irače Garsija Perez, predsednica grupe socijalista i demokrata u EP. „Italija je jasan primer kako konzervativci počinju da normalizuju savez s krajnjom desnicom. To je prava opasnost.”

Da, normalizacija ekstremne desnice i savezništva sa antievropskim desničarima ne samo da su opasna već ugrožavaju sve što je Evropa učinila na svom ujedinjavanju. Ima li mesta za levicu u takvom svetu? Ima, ponavljaju socijalisti podsećajući na neka od svojih dostignuća: direktivu o minimalnoj zaradi, nova pravila o rodnoj ravnopravnosti u upravnim odborima korporacija, poreske olakšice ugroženim domaćinstvima kako bi se izborile sa energetskom krizom.

Nešto je tu ipak nedostajalo. Odgovor na pitanje zašto su propale levičarske inicijative za smanjivanje ekonomskih nejednakosti i sve težeg položaja radničke klase? Optužbe da ekstremna desnica polarizuje političku debatu, deli društva i lansira neodržive i neodgovorne projekte nisu dovoljne.

Levičari u vremenima krize nisu uspeli da ubede birače da njihova ideologija nudi rešenja i da samo socijalna država blagostanja i solidarnosti omogućava da se preskoče sve visoke prepreke s kojima je Evropa suočena.

U to je uverila osoba koja je zaslužna za mnoge političke transformacije. Ali Ursula fon der Lajen nije socijalista, već konzervativac. Predsednica Evropske komisije predstavila je evropski Zeleni plan, fond oporavka vredan 750 milijardi evra. Obezbedila je zajedničke kupovine vakcina i prirodnog gasa i zakon o kontroli velike tehnološke moći.

Levica svoje šanse vidi u novim međunarodnim podelama. Plavi okovratnici predstavljaju sve manji deo društava, ali nisu nestali. Istovremeno, nije stvorena mnogo veća i uticajnija srednja klasa. Naprotiv. Levici su neophodne nove forme organizovanja. Zato socijaldemokratski programi ne gube na značaju.

Prevarili su se oni koji su poslednjih godina mislili da će socijaldemokrate i socijaliste postupno, na generacijskoj osnovi, zameniti partije Zelenih. Pad podrške socijaldemokratama može biti konjunkturni, a ne strukturalni. On je najviše posledica šoka koji je pogodio progresivce na vlasti, s posledicama koje je po Grčkoj, Irskoj i Španiji uglavnom snosila levica. Ili je ceh plaćen što su njihove partije vodili tajkuni sa centra koji su uništavali izbornu bazu levice, kao u Mađarskoj, Republici Češkoj ili Sloveniji.

Šokovi unutar levog bratstva se međutim ponavljaju. Nekada su spoljni – kao ratovi u Ukrajini i Gazi, nekada su unutrašnje prirode, najčešće ekonomije. Socijalna pitanja trebalo bi da deluju kao motiv okupljanja, ali skandinavske leve partije protive se jedinstvu. Azil i migracija su arena još većih polarizacija. Neki na levoj strani nastavljaju da promovišu ljudska prava, dok se drugi, kao u Danskoj ili Slovačkoj, drže tvrde linije.

Izbor koalicionih partnera još je jedno minsko polje. Sasvim retke socijalističke ili socijaldemokratske stranke mogu same da formiraju vladu. Levica obično ide na Zelene, kao što je doskora bio slučaj u Finskoj. Drugi se oslanjaju na snažnije centriste ili velike koalicije, poput Luksemburga, Rumunije ili Slovenije. U nekim slučajevima, kao u Slovačkoj i Španiji, neizbežni su nacionalisti.

Spoljni poslovi su posebno osetljivi. Konflikti zahtevaju jedinstvo EU, ali različiti delovi Evrope imaju svoje geopolitičke tradicije i interesi se razlikuju. Centar levica ima zajednički konsenzus u osudi agresije na Ukrajinu, dok Mađarska prednjači u odbrani Vladimira Putina. Rat u Gazi polarizovao je zemlje članice, posebno oko poziva na prekid vatre. Pet država unije nije priznalo Kosovo čak i kada su njima upravljali socijalisti.

Mnogo je ozbiljnih testova pred evropskom levicom. Najvažniji će biti saživljavanje s realnostima savremenog sveta i potreba građana, jačanje unutrašnjeg jedinstva i široka politička platforma kako bi ova porodica dobila na važnosti.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista