Шокови унутар левог братства

Социјалдемократе и социјалисти су широм Европе платили цех одустајања од идеја социјалне правде и прихватања правила понашања похлепног неолибералног капитализма, који свуда иза себе оставља жртве глобализације. Сада верују да долази време ренесансе.

Странке левог центра су 2012/13. добијале многе европске изборе. Деценију касније прогресивци су назадовали, крајња десница је напредовала. Како ниједна ерозија није бесконачна, левица се нада политичком заокрету и успесима на јунским изборима за Европски парламент (ЕП).

На недавном конгресу у Риму спремљен је манифест: социјална, демократска и одржива Европа. Подсећали су на неке успехе социјалдемократије последњих пет година, рецимо повратак на власт у Немачкој. Представили своје лидере и одређивали водеће кандидате за европске изборе, а да ли ће то бити довољно да се блокира поход десних популиста и националиста који шире страх и нуде демагошка, лако пријемчива обећања?

Истраживања јавног мњења не дају поводе за оптимизам. Социјалисти у Француској не показују знаке опоравка. Очекује се наставак деценије назадовања демократије. На изборима се предвиђа значајан успон две групације у ЕП које следе тврде десне ставове око политичких интеграција, климатских промена, политике азила, социјалних права, владавине права или спољне политике: Европских конзервативаца и реформиста (ЕЦР) и Идентитет и демократија (ИД).

Оно што левицу још више брине јесте Европска народна партија (ЕПП), највећа формација у Европском парламенту, која се одмиче од дугогодишње позиције прагматског европејства и поступно прихвата реторику крајње деснице. Где се центар десница завршава, а где крајња десница почиње, питање је за Италију, Финску и Шведску. Холандија је већ закорачила удесно и могла би да буде прва европска земља у којој власт држи ултрадесничар Герт Вилдерс.

„Ми знамо где смо. Држимо исту позицију. ЕПП је тај који је последњих година раскинуо традиционална савезништва и почео да сарађује с популистима и екстремном десницом”, оцењује Ираче Гарсија Перез, председница групе социјалиста и демократа у ЕП. „Италија је јасан пример како конзервативци почињу да нормализују савез с крајњом десницом. То је права опасност.”

Да, нормализација екстремне деснице и савезништва са антиевропским десничарима не само да су опасна већ угрожавају све што је Европа учинила на свом уједињавању. Има ли места за левицу у таквом свету? Има, понављају социјалисти подсећајући на нека од својих достигнућа: директиву о минималној заради, нова правила о родној равноправности у управним одборима корпорација, пореске олакшице угроженим домаћинствима како би се избориле са енергетском кризом.

Нешто је ту ипак недостајало. Одговор на питање зашто су пропале левичарске иницијативе за смањивање економских неједнакости и све тежег положаја радничке класе? Оптужбе да екстремна десница поларизује политичку дебату, дели друштва и лансира неодрживе и неодговорне пројекте нису довољне.

Левичари у временима кризе нису успели да убеде бираче да њихова идеологија нуди решења и да само социјална држава благостања и солидарности омогућава да се прескоче све високе препреке с којима је Европа суочена.

У то је уверила особа која је заслужна за многе политичке трансформације. Али Урсула фон дер Лајен није социјалиста, већ конзервативац. Председница Европске комисије представила је европски Зелени план, фонд опоравка вредан 750 милијарди евра. Обезбедила је заједничке куповине вакцина и природног гаса и закон о контроли велике технолошке моћи.

Левица своје шансе види у новим међународним поделама. Плави оковратници представљају све мањи део друштава, али нису нестали. Истовремено, није створена много већа и утицајнија средња класа. Напротив. Левици су неопходне нове форме организовања. Зато социјалдемократски програми не губе на значају.

Преварили су се они који су последњих година мислили да ће социјалдемократе и социјалисте поступно, на генерацијској основи, заменити партије Зелених. Пад подршке социјалдемократама може бити конјунктурни, а не структурални. Он је највише последица шока који је погодио прогресивце на власти, с последицама које је по Грчкој, Ирској и Шпанији углавном сносила левица. Или је цех плаћен што су њихове партије водили тајкуни са центра који су уништавали изборну базу левице, као у Мађарској, Републици Чешкој или Словенији.

Шокови унутар левог братства се међутим понављају. Некада су спољни – као ратови у Украјини и Гази, некада су унутрашње природе, најчешће економије. Социјална питања требало би да делују као мотив окупљања, али скандинавске леве партије противе се јединству. Азил и миграција су арена још већих поларизација. Неки на левој страни настављају да промовишу људска права, док се други, као у Данској или Словачкој, држе тврде линије.

Избор коалиционих партнера још је једно минско поље. Сасвим ретке социјалистичке или социјалдемократске странке могу саме да формирају владу. Левица обично иде на Зелене, као што је доскора био случај у Финској. Други се ослањају на снажније центристе или велике коалиције, попут Луксембурга, Румуније или Словеније. У неким случајевима, као у Словачкој и Шпанији, неизбежни су националисти.

Спољни послови су посебно осетљиви. Конфликти захтевају јединство ЕУ, али различити делови Европе имају своје геополитичке традиције и интереси се разликују. Центар левица има заједнички консензус у осуди агресије на Украјину, док Мађарска предњачи у одбрани Владимира Путина. Рат у Гази поларизовао је земље чланице, посебно око позива на прекид ватре. Пет држава уније није признало Косово чак и када су њима управљали социјалисти.

Много је озбиљних тестова пред европском левицом. Најважнији ће бити саживљавање с реалностима савременог света и потреба грађана, јачање унутрашњег јединства и широка политичка платформа како би ова породица добила на важности.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa