Isterivanje veštica

Od našeg dopisnika iz Vašingtona

Poslednju jesen Bušovog patrijarhata neki od poznatih savremenih književnika iz zemlje i sveta obeležavaju novim knjigama: „Najtraženije lice“ Britanca Džona le Karea, „Udovice Istvika“ Džona Apdajka, „Srdžba“ Filipa Rota, posthumno je ovih dana izašla zbirka eseja „Porcije iz sveske umrljane vinom“ Čarlsa Bukovskog, a svaki dan se očekuje „Jedna milost“ Toni Morison. Među strancima je Karlos Fuentes, kao jedan od retkih prevedenih meksičkih pisaca sa „Srećnim porodicama“, a u izdanju malih izdavača odavno je Amerikancima ponuđen ovogodišnji nobelovac iz Francuske Žan Mari Gustav le Klezio…

Da nisu poput stadiona pred odlučujući meč krcate političkim navijačima (Sva krila ovih dana okupirali su Obamini plavci), knjižare bi ličile na mesta u kome se u istoriju isteruju veštice aktuelnog amerikanizma. Toliko su krcate novim knjigama koje svim stilskim figurama pokušavaju da u nepovratnu prošlost oteraju sadašnje stanje nacije.

Grešni grad Hamburg

 Apdajk je, pretvorivši ih u ostarele udovice, „Veštice Istvika“ (1984) sazvao u novom romanu na mesto gde su pre četvrt veka vitlale svojim metlama. Nekada su, podseća najuglednija književna kritičarka „Njujork tajmsa“ Mičiko Kukutani, ove tri poklonice crne magije kao protagonistkinje uživale u „ekscesima kontrakulture šezdesetih i sedamdesetih“. Danas posle nekoliko decenija, vraćaju se u isto mesto koje je postalo „ravna japi provincija daleko od greha i iskušenja“. Udovica se zgraža nad slikama „udešenih mladih majki koje na hokej voze svoje prenagojene sinove u prevelikim džipovima“ ili „kastriranih šonjavih blagoglagoljivih očeva koji provode vikend sređujući svoju slatku kućicu i bašticu“… „Vratili su se u pedesete, ali nema Rusa da im budu izgovor“, dodaje Apdajk kroz jednu od svojih veštica, zgražajući se nad dubokim provincijalizmom koji je zahvatio Ameriku.

Može se oprostiti što, pisan u 77. godini, Apdajkov dvadeset drugi roman ima svoje padove. Ali u američkoj literaturi do sada se nije našao bolji i svestraniji hroničar provincijalnog života „brakolomstva u maloj beloj protestantskoj varoši“. Preljubu kao temu, sam pisac možda još nije iscrpio, ali je „ona iscrpla mene“, kaže.

I dok se sa nestrpljenjem čeka da se novi Apdajk ovih dana fizički dopremi, knjižare već ukrašava podjednako plodonosan britanski vršnjak Džon le Kare, koji sa istom ostrašćenošću isteruje neke druge veštice. Omiljen kod američke publike, najnoviji Le Kare razrađuje špijunsku produktivnost. Tema velike prevare započela je esejom u londonskom „Tajmsu“ „Amerika poludela“ ( 2003) gde je majstor hladnoratovskih špijunskih trilera konstatovao da je „Bušova hunta izvela jedan od najtežih trikova u istoriji“ kada je uspela da sa Bin Ladena skrene američki bes na Sadama Huseina. Le Kare je sam opisao svoj novi roman kao delo koje se u skladu sa novom doktrinom o teroru bavi „novim špijunima i novim lojalnostima, starim špijunima i starim privrženostima, terorom kao novom mantrom… I spoznajom da nam nije više dozvoljeno ni da volimo ni da saosećamo, ako hoćemo da budemo „dobri patrioti“.

Radnja se dešava u gradu greha, jer „Niko nije mogao da zaboravi, bilo da je musliman, policajac, špijun ili oboje, da je grad Hamburg bio nesvesni domaćin trojici otmičara aviona jedanaestog septembra, da se ne pominju njihovi drugari, članovi ćelije, zaverenici… I da se Mohamed Ata, koji je prvi avion upravio u kule bliznakinje, klanjao svom besnom bogu u malenoj hamburškoj džamiji…“

Le Kare ismejava sve špijunske službe zajedno: nemačke, britanske i naročito američke što su zaboravile na svoj prvobitni zadatak i pretvorile se u kaznenu ekspediciju. Američka kritika ocenjuje da je Le Kareov „antiamerikanizam“ još jetkiji nego do sada, ali da je to verovatno odraz autorovog neslaganja sa mnogim aspektima novije američke spoljne politike. Kritičar „Vašington posta“ Le Kareu zamera što je agente Cije iskarikirao do nivoa stripa, iako to nije svojstveno ovom iznijansiranom autoru.

Najbludniji Bukovski

Svakojaki gresi pripisuju se umetničkom esnafu ove jeseni: u Los Anđelesu vaskrsao je čak i davno počivši Čarls Bukovski sa nekim od svojih najbludnijih eseja, a mesta koja je posećivao dobijaju mitska obeležja. Na drugoj obali, u Njujorku, ove sezone pozorišna publika može da uživa u gledanju desetina političkih komada o Iraku, Vašingtonu, korupciji, feminizmu, imigraciji, ali nikad „iz konzervativnog ugla“. Direktori stotina brodvejskih teatara kunu se da ne prave nikakvu selekciju po političkom uverenju, već da jednostavno do sada nisu dobili nijednog konzervativca među dramaturzima. Ova zemlja krenula je ulevo, priznao je i zakleti desničar među voditeljima na Foksu Bil O’Rajli. To bi se nekako i dalo podneti, dok god je levica zadovoljna okupacijom knjižara i pozornica. Ali krene li sa duhovne na materijalnu sferu: na kuće, profite i plate, biće to mnogo ljuća borba, sa neizvesnim ishodom. Već sada za liberalniju stranu kažu da to „nije prava Amerika“. Da su to, naprotiv, ljudi koji „mrze svoju zemlju“. Isterivanje veštica se nastavlja.