Posle „kosovskog ciklusa“

Demokratske procedure su smišljene da društvo i država kada zapadnu u nerešive aporije i antagonizme imaju jasan mehanizam izlaska iz krize, koji nije violentan i nasilan. U protivnom, ako se odluka ne donese kroz demokratske institucije, ostaje prosto navlačenje kanapa, kao na narodskim vašarima, gde onda po pravilu pobeđuje sirova snaga nauštrb bilo kakve političke pameti.

To navlačenje kanapa je počelo prethodnih nedelja u Crnoj Gori, posle kontroverzne odluke crnogorskih vlasti da priznaju samoproglašenu nezavisnost Kosova, što je izazvalo vrenje unutar crnogorskog društva i revolt jednog dela crnogorskih građana. U interesu svake države je da smiri unutrašnja vrenja, a posebno to mora biti u interesu država poput Crne Gore, koje obiluju lako zapaljivim stanovništvom koje je, koliko do juče, većinu problema rešavalo na arhetipski način – gde su se serdari, vojvode i vaskoliki narod ogledali u borbi „jedan na jedan“. Ili su, umesto toga, ratovali pleme protiv plemena, porodica protiv porodice, zaselak protiv zaselka. No, na drugoj strani bilo je i „svijetlih primjera“ i „svijetlih majskih zora“, kojima su se, među suštinski anarhično stanovništvo, uvodili obrisi pravne države. Ostaće zabeleženo da je Valtazar Bogišić, jedan od najvećih pravnika među Južnim Slovenima, na nagovor kralja Nikole, krajem pretprošloga veka (1888), ustanovio u Crnoj Gori čuveni „Opšti imovinski zakonik“, kojim se anarhičnost plemenskog života pokušala makar malo institucionalizovati. Ovaj mudri Dubrovčanin, nastavljajući se na posao nekih crnogorskih vladika, poput Petra Cetinskog i vladike Rada tj. Njegoša, ostavio je dokument kojimsu regulisane procedure prilikom imovinskih sporenja, kako se ubogi narod više ne bi hvatao za kubure i džeferdare, sablje i noževe. Crnoj Gori je očigledno i danas, vek i kusur posle Bogišića, nesumnjivo potrebno ustanovljavanje preciznih procedura kako bi se regulisali društveni odnosi, sada prvenstveno u političkoj sferi, što su kontroverze oko priznavanja kosovske nezavisnosti simbolično pokazale.

Ukoliko je već nemoguće da vlada Crne Gore povuče odluku o priznavanju kosovske nezavisnosti, čime bi bila dovedena u neugodan položaj da skoči sama sebi u usta, moguće je organizovati referendum o potvrđivanju odluke vlade, jednostavnim pitanjem: „Da li prihvatate odluku izvršne vlasti da prizna nezavisnost Kosova“ (ili nekom drugom jasnom formulacijom). Ukoliko odgovor na pitanje bude potvrdan vlada će moći da kaže da ima puni legitimitet za svoju odluku, ukoliko bude negativan vlada će imati opravdanje za opoziv odluke o priznavanju nezavisnosti koje će biti potpuno demokratsko i kome niko neće moći da bilo šta prigovori. Tako bi prestale kontroverze oko teme čija je zapravo odluka o crnogorskom priznavanju kosovske nezavisnosti – zapadnih sila (Amerike i Britanije), jednog političara (Mila Đukanovića), jednog režima (koalicione vlade DPS-SDP) ili samih građana Crne Gore koji su jedini nosioci suverenosti. Pa ako nije jasno da li je to odluka građana ili režima, što su prethodnih dana mnogi isticali, izvol’te gospodo serdari na referendum, pa će biti jasno kakva je zapravo politička volja većine.

No, sve prethodno rečeno lepo zvuči u teoriji. U praksi će ostati zazor vlade Crne Gore pred izjašnjavanjem građana na referendumu o kosovskom pitanju, jer bi izjašnjavanje o Kosovu veoma lako moglo postati izjašnjavanje o vladi, budući da bi opozicija verovatno pokušala da guvernaturu prisili na prinudno ateriranje, dok ona prirodno želi da se drži na visovima vlasti. Sve to znači da ćemo i u narednom periodu u Crnoj Gori imati navlačenje kanapa, uz svesrdno sufliranje velikih sila, koje će držati stranu jednoj, odnosno drugoj strani, što će građane komšijske nam države držati u stanju stalne nadraženosti i latentnog građanskog sukoba. Biće to upravo onakvo stanje u kojem je bila i Srbija donedavno, dok naša politička elita nije pronašla čarobnu formulu kako namiriti velike sile, većinu naših unutrašnjih različitih interesa, petooktobarce, kao i prepetooktobarce, što za sada sve sa uspehom namiruje aktuelna srpska vlada. Ta „naša“ čarobna formula se sastojala naprosto u poštovanju izbornih rezultata, koje niko nije sporio, što je omogućilo formiranje vlade sa pristojnim legitimitetom, kojoj opozicija prigovara svašta, ali joj ne spori legitimnost i legalnost. Stoga bi i Crnoj Gori mogli poželeti da joj „čarobni“ demokratski štapić bude makar onoliki – koliki je Srbiji u ovome momentu.

istraživač-saradnik u Institutu društvenih nauka