Jedno lice, jedna scena

Iako ne baš poslednji u poslednjoj sceni ovonedeljne epizode „Gorkih plodova”, jedan kadar zaustavlja se u sećanju – da zrači i da greje. Jedno lice, zapravo. U krupnom planu. Sa suzom u oku. Tugom od izneverenih nada. Otiskom bolnih iskustava. Senkom straha od nove patnje... I da se lik Ruže više nikad ne pojavi u nastavku televizijske povesti Siniše Kovačevića, ovaj detalj pamtiće se kao žiška autentične stvarnosti na svetlucavoj površini TV ekrana, kao tren istinske emocionalne sublimacije koji se s njega preliva ka gledaocu. Ostaće kao dokaz da televizija može stvarati fikciju koja deluje kao život sam, koja snagom umetnosti sve čini verodostojnim, upečatljivim, delotvornim.

Bila je to jedna mala glumačka bravura Svetlane Bojković, Nije, naravno, umesno ovde predstavljati kao otkriće glumačke moći, veličinu izražajnog raspona, harizmu ili bilo šta drugo u vezi s njenom umetnošću. Prijatnost otkrića čini promena u pristupu onih koji je angažuju za TV poslove i poveravaju joj uloge u igranim serijama – i to je ono što ovde privlači pažnju. Reč je o spremnosti reditelja da ne koristi glumce u poznatoj matrici, da ih ne gura u „fah” i ne stavlja ih u karaktere kojima su ranije budili simpatije i sticali naklonost publike.

Otkako je pre dvadesetak godina briljantno odigrala Emiliju Popadić, suprugu i majku koja samosvesno i sa autoritetom vodi svoju porodicu kroz iskušenja svakodnevice, Svetlani Bojković namenjivani su dramski likovi sličnog tipa. Uvek su to bile gradske žene višeg obrazovanja, profesorke, advokatice, elegantne i doterane dame, samosvesne, rečite. Kad je scenario imao više humorističkih elemenata, takve dramske junakinje dobijale su na napadnoj samouverenosti, komičnoj uobraženosti, sklonosti ka dociranju. Odnosile su se pomalo autoritarno prema okolini, muževima, deci, podređenima u poslu, bile mame koje „guše”svoje kćeri, tašte koje kinje svoje zetove. Sopstvene slabosti nisu primećivale i priznavale, tuđe mane, bogme, nisu praštale.

I tako od „Boljeg života”, preko „Srećnih ljudi” i „Porodičnog blaga”, do „Ulice lipa”. Sve te Emilije, Valerije, Antonije... sjajno je otelovila i dušu im dala Svetlana.

A sad jedna skromna, zapuštena, postarija žena s periferije, usamljena, pomirena sa sudbinom, trpeljiva, ranjiva... Odlučna da svako nemanje savlađuje časno.

I pored nje jedan nesrećan, pogubljen, nesporazumima i nevoljama izubijan, nemoćima starosti načet muškarac u izvrsnom tumačenju Gorana Sultanovića. Iako ima veći glumački prostor u seriji, snagu stare glumačke garde i on je najvidljivije demonstrirao u jednoj od prvih scena prve epizode, gde je glumio bez reči, licem, stavom, pogledom.

Još jedan odličan izbor reditelja, delom i zato što Sultanović, začudo, nije televizijski „trošen” onoliko koliko zaslužuje, a samim tim, srećom, ni fahovski „ukalupljen”.