Једно лице, једна сцена

Иако не баш последњи у последњој сцени овонедељне епизоде „Горких плодова”, један кадар зауставља се у сећању – да зрачи и да греје. Једно лице, заправо. У крупном плану. Са сузом у оку. Тугом од изневерених нада. Отиском болних искустава. Сенком страха од нове патње... И да се лик Руже више никад не појави у наставку телевизијске повести Синише Ковачевића, овај детаљ памтиће се као жишка аутентичне стварности на светлуцавој површини ТВ екрана, као трен истинске емоционалне сублимације који се с њега прелива ка гледаоцу. Остаће као доказ да телевизија може стварати фикцију која делује као живот сам, која снагом уметности све чини веродостојним, упечатљивим, делотворним.

Била је то једна мала глумачка бравура Светлане Бојковић, Није, наравно, умесно овде представљати као откриће глумачке моћи, величину изражајног распона, харизму или било шта друго у вези с њеном уметношћу. Пријатност открића чини промена у приступу оних који је ангажују за ТВ послове и поверавају јој улоге у играним серијама – и то је оно што овде привлачи пажњу. Реч је о спремности редитеља да не користи глумце у познатој матрици, да их не гура у „фах” и не ставља их у карактере којима су раније будили симпатије и стицали наклоност публике.

Откако је пре двадесетак година бриљантно одиграла Емилију Попадић, супругу и мајку која самосвесно и сa ауторитетом води своју породицу кроз искушења свакодневице, Светлани Бојковић намењивани су драмски ликови сличног типа. Увек су то биле градске жене вишег образовања, професорке, адвокатице, елегантне и дотеране даме, самосвесне, речите. Кад је сценарио имао више хумористичких елемената, такве драмске јунакиње добијале су на нападној самоуверености, комичној уображености, склоности ка доцирању. Односиле су се помало ауторитарно према околини, мужевима, деци, подређенима у послу, биле маме које „гуше”своје кћери, таште које киње своје зетове. Сопствене слабости нису примећивале и признавале, туђе мане, богме, нису праштале.

И тако од „Бољег живота”, преко „Срећних људи” и „Породичног блага”, до „Улице липа”. Све те Емилије, Валерије, Антоније... сјајно је отеловила и душу им дала Светлана.

А сад једна скромна, запуштена, постарија жена с периферије, усамљена, помирена са судбином, трпељива, рањива... Одлучна да свако немање савлађује часно.

И поред ње један несрећан, погубљен, неспоразумима и невољама изубијан, немоћима старости начет мушкарац у изврсном тумачењу Горана Султановића. Иако има већи глумачки простор у серији, снагу старе глумачке гарде и он је највидљивије демонстрирао у једној од првих сцена прве епизоде, где је глумио без речи, лицем, ставом, погледом.

Још један одличан избор редитеља, делом и зато што Султановић, зачудо, није телевизијски „трошен” онолико колико заслужује, а самим тим, срећом, ни фаховски „укалупљен”.