Epski dijalog sa istorijom

Preminuo je Veljko Bulajić (Crna Gora, Vilusi kraj Nikšića, 22. 3. 1928– 3. 4. 2024, Hrvatska), kultni jugoslovenski reditelj partizanskih filmova i jedan od klasika jugoslovenske kinematografije, hrvatski i crnogorski reditelj, autor ostvarenja: „U oluji” (1952) (scenario), „Vlak bez voznog reda” (1959) „Rat” (1960),  „Uzavreli grad” (1961), „Kozara” (1962), „Pogled u zjenicu sunca” (1966),  „Bitka na Neretvi” (1969), „Atentat u Sarajevu” (1975), „Čovjek koga treba ubiti” (1979), „Visoki napon” (1981), „Veliki transport” (1983), „Obećana zemlja” (1986), „Donator” (1989), „Libertas” (2006). Velika glumačka imena nosila su ove filmove, partizanski likovi u tumačenju Milene Dravić, Bate Živojinovića, Ljubiše Samardžića, slavili su borbu naroda za slobodu…

Bulajić je detinjstvo proveo u Sarajevu, kao i deo školovanja, a od sedamdesetih godina 20. veka živeo je u Hrvatskoj. Rediteljsku karijeru počinje kratkim filmovima „Kamen i more” i „Brod lutalica” (1953), a 1959. godine snimio je prvi dugometražni igrani film „Vlak bez voznog reda” koji je prikazan na Filmskom efstivalu u Kanu. Posle Drugog svetskog rata upisao je filmsku režiju u Rimu, gde je diplomirao 1959. godine. Bio je asistent i velikim rediteljima, među kojima su Federiko Felini i Vitorio de Sika. Dobitnik je nekoliko „Zlatnih arena” na Filmskom festivalu u Puli, za najbolje filmove i za najbolju režiju, a američka Akademija za umetnost i nauku nominovala je njegov film „Bitka na Neretvi” za nagradu „Oskar”. Plakat za taj film radio je Pikaso. Dobitnik je i nagrada „Zlatni lav” u Veneciji, „Zlatna nimfa” u Monte Karlu, nagrada za režiju u San Sebastijanu i Nju Delhiju, Zlatne medalje na Međunarodnom filmskom festivalu u Moskvi, međunarodne nagrade kritike.

Kako je to u jednoj od svojih novinskih kritika napisao Slobodan Novaković, Bulajić se uvek identifikovao sa narodnim pevačem koji se sa velikim pijetetom odnosio prema prošlosti i  slavio vrline svog naroda, a od „Vlaka bez voznog reda” do „Velikog transporta” vodio je svoj epski dijalog sa istorijom, praveći spektakularne narativne priče u slikama, koje objašnjavaju i osvežavaju mitove, obraćajući se neprestano revolucionarnoj i nacionalnoj prošlosti. I to počev od lažnog cara Šćepana Malog u „Čovjeku koga treba ubiti”, preko „Atentata u Sarajevu”, sve do rekonstrukcije bitaka partizanskog rata, u „Kozari”, „Bici za Neretvu” i „Velikog transporta”, pa bitaka koje se vode u miru za jedan bolji svet u „Vlaku bez voznog reda” i „Uzavrelog grada”.

Posle filma „Čovjek koga treba ubiti”, u jednom od intervjua 1979. godine Veljko Bulajić je obrazložio odnos prema mitu, filmskom eksperimentu u tadašnjem društvu, ali i prema komisijama koje su odlučivale o tome koji će film biti snimljen:

„Kada jedan filmski autor ima pravo da se upusti u neistraženo, u eksperiment? U našoj filmskoj sredini izgleda da je to neizvodljivo. I time takođe objašnjavam da je scenario za film ’Čovjek koga treba ubiti’ dve godine bio odbijan da bi tek treća komisija odobrila njegovu realizaciju i tekst ocenila odličnim. Neki članovi komisija, koje su odbijale scenario, sada su očito angažovane u pričama o sudbini ovog filma… Ne zna se pouzdano ko je bio Šćepan Mali, izbeglica iz Like, visoka ruska vojna ličnost, francuski diplomat, i on sam je mnogo pomogao toj neizvesnosti, mistifikujući svoju ličnost. Ali, mene to nije zanimalo. Pažnju sam usmerio na poznato geslo Šćepana Malog da slobode i ljubavi nikada nije dosta. U težnji velikih sila da porobljavaju male narode video je jedan od izvora trajnih ljudskih nesreća. Legenda o Šćepanu Malom živi u narodu, a u toj legendi narod ne robuje nikome i ničemu. Legendom o Šćepanu, crnogorski narod priča svoj večiti san o slobodi kao najvišem cilju i smislu življenja svakog naroda i čoveka.”

I povodom svog prethodnog filma „Atentat u Sarajevu” Bulajić je isticao slobodarsku ideju: „Nisam za individualni teror, ali čin Principa i njegovih drugova opravdavam vremenom i okolnostima u kojima se atentat dogodio. Princip i njegovi drugovi nisu bili plaćeni agenti Srbije, nego mladići koji su se odlučili na individualni teror verujući da će ubrzati procese nacionalnog i socijalnog oslobođenja.”

Kad je reč o „Velikom transportu” (film govori o prevozu partizana iz Srema put istočne Bosne, i sa njima hrane, saniteta i naoružanja), jednom od poslednjih partizanskih filmova u Jugoslaviji, oko čije se cene i finansiranja digla velika afera, Bulajić je isticao da je i u tom ostvarenju narod glavni junak filma. Naime, snimljeno je 200 sati tonske trake, napisano 8.000 stranica kazivanja, više od 300 svedočanstava učesnika velikog transporta, praćenog borcima Treće vojvođanske brigade, u maju 1943. godine.

„Ja sam stvarno želeo da napravim jednu ovakvu sagu, epsko delo, odnosni mozaični film u kome će duh naroda i narod sam biti glavni junak filma. To mnoštvo epizoda koje se prepliću, mnoštvo ljudskih sudbina, gde ne dominiraju dva mudra čoveka koji nalaze rešenje za sav narod koji putuje u svom egzodusu. Ideje i rešenja stvaraju se u mnogim likovima, a to je teško napraviti bez odlične glumačke ekipe. Kad spomenem Batu Živojinovića, Oliveru Marković, Zvonka Lepetića, Dragomira Felbu… Helmuta Bergera, Džemsa Franciskusa… Takav film može da se radi samo sa odličnim glumcima”, izjavio je svojevremeno Bulajić.

I film „Visoki napon” (1981) imao je veliki zamah, reditelj ga je smatrao jednim od najtežih svojih ostvarenja, a radnja započinje u velikoj hali fabrike „Rade Končar” u vreme rezolucije Informbiroa, uoči puštanja u rad prvog jugoslovenskog generatora. Ministra je odigrao Bata Živojinović, inženjera Ljubiša Samardžić, među glumcima su bili i Božidarka Frajt i Milan Štrljić. Sećao se Veljko Bulajić da je film počeo anketiranjem 500 radnika, koji su između 1946. i 1951. radili u „Končaru”, a scenario je nastao na osnovu 6.000 stranica najiskrenijih ljudskih priča.

„Ideja je potekla od Slavka Šajbera, koji je u to vreme bio omladinski rukovodilac. Tad je počela izgradnja našeg prvog generatora, u saradnji sa Česima i Rusima, koji su dali tehničku dokumentaciju. Posle objavljivanja rezolucije Informbiroa oni su se povukli. Ostali smo sami, a generator je morao da biti napravljen. Na scenu stupa čuveni jugoslovenski inat…”, objašnjavao je Bulajić.

Krajem devedesetih godina Bulajić je govorio o snimanju filma o stradanju Sarajeva, isticao je to da nije živeo u Crnoj Gori, ali da je po vaspitanju Crnogorac, suprotstavljao se tome što su mnogi Crnogorci, kako je rekao, napadali Sarajevo, „iako je duh crnogorski antiagresorski”. Srećnu budućnost Crne Gore video je u njenom osamostaljenju, što ne podrazumeva neprijateljstvo prema susedima.