Епски дијалог са историјом

Преминуо је Вељко Булајић (Црна Гора, Вилуси крај Никшића, 22. 3. 1928– 3. 4. 2024, Хрватска), култни југословенски редитељ партизанских филмова и један од класика југословенске кинематографије, хрватски и црногорски редитељ, аутор остварења: „У олуји” (1952) (сценарио), „Влак без возног реда” (1959) „Рат” (1960),  „Узаврели град” (1961), „Козара” (1962), „Поглед у зјеницу сунца” (1966),  „Битка на Неретви” (1969), „Атентат у Сарајеву” (1975), „Човјек кога треба убити” (1979), „Високи напон” (1981), „Велики транспорт” (1983), „Обећана земља” (1986), „Донатор” (1989), „Либертас” (2006). Велика глумачка имена носила су ове филмове, партизански ликови у тумачењу Милене Дравић, Бате Живојиновића, Љубише Самарџића, славили су борбу народа за слободу…

Булајић је детињство провео у Сарајеву, као и део школовања, а од седамдесетих година 20. века живео је у Хрватској. Редитељску каријеру почиње кратким филмовима „Камен и море” и „Брод луталица” (1953), а 1959. године снимио је први дугометражни играни филм „Влак без возног реда” који је приказан на Филмском ефстивалу у Кану. После Другог светског рата уписао је филмску режију у Риму, где је дипломирао 1959. године. Био је асистент и великим редитељима, међу којима су Федерико Фелини и Виторио де Сика. Добитник је неколико „Златних арена” на Филмском фестивалу у Пули, за најбоље филмове и за најбољу режију, а америчка Академија за уметност и науку номиновала је његов филм „Битка на Неретви” за награду „Оскар”. Плакат за тај филм радио је Пикасо. Добитник је и награда „Златни лав” у Венецији, „Златна нимфа” у Монте Карлу, награда за режију у Сан Себастијану и Њу Делхију, Златне медаље на Међународном филмском фестивалу у Москви, међународне награде критике.

Како је то у једној од својих новинских критика написао Слободан Новаковић, Булајић се увек идентификовао са народним певачем који се са великим пијететом односио према прошлости и  славио врлине свог народа, а од „Влака без возног реда” до „Великог транспорта” водио је свој епски дијалог са историјом, правећи спектакуларне наративне приче у сликама, које објашњавају и освежавају митове, обраћајући се непрестано револуционарној и националној прошлости. И то почев од лажног цара Шћепана Малог у „Човјеку кога треба убити”, преко „Атентата у Сарајеву”, све до реконструкције битака партизанског рата, у „Козари”, „Бици за Неретву” и „Великог транспорта”, па битака које се воде у миру за један бољи свет у „Влаку без возног реда” и „Узаврелог града”.

После филма „Човјек кога треба убити”, у једном од интервјуа 1979. године Вељко Булајић је образложио однос према миту, филмском експерименту у тадашњем друштву, али и према комисијама које су одлучивале о томе који ће филм бити снимљен:

„Када један филмски аутор има право да се упусти у неистражено, у експеримент? У нашој филмској средини изгледа да је то неизводљиво. И тиме такође објашњавам да је сценарио за филм ’Човјек кога треба убити’ две године био одбијан да би тек трећа комисија одобрила његову реализацију и текст оценила одличним. Неки чланови комисија, које су одбијале сценарио, сада су очито ангажоване у причама о судбини овог филма… Не зна се поуздано ко је био Шћепан Мали, избеглица из Лике, висока руска војна личност, француски дипломат, и он сам је много помогао тој неизвесности, мистификујући своју личност. Али, мене то није занимало. Пажњу сам усмерио на познато гесло Шћепана Малог да слободе и љубави никада није доста. У тежњи великих сила да поробљавају мале народе видео је један од извора трајних људских несрећа. Легенда о Шћепану Малом живи у народу, а у тој легенди народ не робује никоме и ничему. Легендом о Шћепану, црногорски народ прича свој вечити сан о слободи као највишем циљу и смислу живљења сваког народа и човека.”

И поводом свог претходног филма „Атентат у Сарајеву” Булајић је истицао слободарску идеју: „Нисам за индивидуални терор, али чин Принципа и његових другова оправдавам временом и околностима у којима се атентат догодио. Принцип и његови другови нису били плаћени агенти Србије, него младићи који су се одлучили на индивидуални терор верујући да ће убрзати процесе националног и социјалног ослобођења.”

Кад је реч о „Великом транспорту” (филм говори о превозу партизана из Срема пут источне Босне, и са њима хране, санитета и наоружања), једном од последњих партизанских филмова у Југославији, око чије се цене и финансирања дигла велика афера, Булајић је истицао да је и у том остварењу народ главни јунак филма. Наиме, снимљено је 200 сати тонске траке, написано 8.000 страница казивања, више од 300 сведочанстава учесника великог транспорта, праћеног борцима Треће војвођанске бригаде, у мају 1943. године.

„Ја сам стварно желео да направим једну овакву сагу, епско дело, односни мозаични филм у коме ће дух народа и народ сам бити главни јунак филма. То мноштво епизода које се преплићу, мноштво људских судбина, где не доминирају два мудра човека који налазе решење за сав народ који путује у свом егзодусу. Идеје и решења стварају се у многим ликовима, а то је тешко направити без одличне глумачке екипе. Кад споменем Бату Живојиновића, Оливеру Марковић, Звонка Лепетића, Драгомира Фелбу… Хелмута Бергера, Џемса Францискуса… Такав филм може да се ради само са одличним глумцима”, изјавио је својевремено Булајић.

И филм „Високи напон” (1981) имао је велики замах, редитељ га је сматрао једним од најтежих својих остварења, а радња започиње у великој хали фабрике „Раде Кончар” у време резолуције Информбироа, уочи пуштања у рад првог југословенског генератора. Министра је одиграо Бата Живојиновић, инжењера Љубиша Самарџић, међу глумцима су били и Божидарка Фрајт и Милан Штрљић. Сећао се Вељко Булајић да је филм почео анкетирањем 500 радника, који су између 1946. и 1951. радили у „Кончару”, а сценарио је настао на основу 6.000 страница најискренијих људских прича.

„Идеја је потекла од Славка Шајбера, који је у то време био омладински руководилац. Тад је почела изградња нашег првог генератора, у сарадњи са Чесима и Русима, који су дали техничку документацију. После објављивања резолуције Информбироа они су се повукли. Остали смо сами, а генератор је морао да бити направљен. На сцену ступа чувени југословенски инат…”, објашњавао је Булајић.

Крајем деведесетих година Булајић је говорио о снимању филма о страдању Сарајева, истицао је то да није живео у Црној Гори, али да је по васпитању Црногорац, супротстављао се томе што су многи Црногорци, како је рекао, нападали Сарајево, „иако је дух црногорски антиагресорски”. Срећну будућност Црне Горе видео је у њеном осамостаљењу, што не подразумева непријатељство према суседима.