Neodoljiva…

Slogan ovogodišnjeg, 53. međunarodnog, Beogradskog sajma knjiga – Neodoljiva… (nije teško pogoditi ko!) više je nego dokazan posetom koja, i pored visoke cene pojedinačne ulaznice od 220 dinara, nije razočarala izdavače. Nešto manje od 140.000 ljudi prošlo je za proteklih šest dana kroz Halu 1 i Halu 14 Beogradskog sajma, pokazujući još jednom da se knjiga kupuje posebno tih dana kada joj je cena niža i do 60 odsto.

Knjiga i jeste neodoljiva, i za izdavače, i za kupce. Prvi su se potrudili pa su objavili niz novih izdanja, iako, reklo bi se, manji broj nego ranijih godina. Kupci su, opet bi se reklo, kupovali ciljno, „sa spiska”; sve manje novca kao posledica bolne tranzicije učinilo je da osiromaši onaj najveći procenat ljudi veran knjigama – intelektualci i mladi.

Sada kada se, izvan teme o kupovini, svode prvi utisci o proteklom Sajmu knjiga, zaključak je da se mnogo toga menja nabolje, makar još i ne bio precizno definisan onaj profil Sajma koji se želi. I dok su kulturološke misije i dimenzije Sajma već uveliko osmišljene kroz niz ozbiljnih tema o kojima se razgovara u okviru sajamskog Foruma – o kulturnoj politici, o jeziku, izdavaštvu kakvo nam je potrebno – dotle nije nimalo razjašnjeno šta se pod pojmom vašara koji, navodno, ugrožava Sajam podrazumeva. Na gužvu se, sigurno, ne misli: ona mora da postoji, i dobro je što je ima, ali treba samo da bude kanalisana na jedini mogući način: povećanjem prostora koji će Beogradski sajam dodeliti Sajmu knjiga, i to u vidu još jedne hale.

Ako se pod vašarom misli na knjižare trgovce, koji moraju da budu odvojeni od izdavača, onda to ostaje u amanet novom odboru Sajma knjiga koji će zameniti dosadašnju instituciju Saveta. Odbor će već u prvoj godini svog mandata, pripremajući 54. međunarodni Beogradski sajam knjiga, imati zadatak teži nego što bi, možda, u običnim okolnostima bio. Naime, nikada se do sada izdavači nisu tako glasno bunili zbog nepravične dodele prostora na Sajmu knjiga. Savet, čije je postojanje isforsirano produženo, ne samo da je kasno počeo da priprema Sajam, nego je čak, svakako ne namerno, naneo nepravdu nekim izdavačima dodeljujući im neadekvatno mesto, bez obzira na dobar broj objavljenih novih izdanja. Zar novosadski „Prometej” ne zaslužuje da se nađe u Hali 1? Ili, „Mono i Manjana”? O „Čarobnoj knjizi”, čiji su se vlasnici najotvorenije bunili i žalili Savetu, da ne govorimo; bili su na Galeriji, među knjižarama... Nepravde ne bi bilo samo da je konsultovana Narodna biblioteka Srbije koja ima tačne podatke (jedini pravi „reper”) o tome ko je koliko objavio novih knjiga. Ne treba zaboraviti i da je poneki srpski izdavač bio uskraćen za mesto u Hali 1, jer su neki crnogorski izdavači i sada bili u njoj, iako im je mesto, koliko god to nama bilo žao, među stranim izlagačima u Hali 14.

Sve će to, naravno, biti samo po sebi rešeno kada dogodine Beogradski sajam bude u rukama privatnika. Pitanje je, naime, da li će baš svi izdavači koji su do sada izlagali u areni moći finansijski da izdrže to elitno mesto.