Čovek koji je pronašao svoju meru

Miloš Sekulić je bio jedna od onih vanserijskih ličnosti o kojima, čini se, šira javnost nedovoljno zna: arhitekta svetskog glasa, prvi roker u Beogradu i umetnik čija dela su samostalno izlagana u Njujorku i Beogradu. Na inicijativu Maje Herman Sekulić, koja je autor projekta, izdavačka kuća „Hera edu” nedavno je objavila monografiju „Rok – arh – art”, u kojoj se sažimaju tri polja delovanja ovog svestranog čoveka. „Imali smo materijala za tri ovakve monografije. Sekulić je imao nesvakidašnju karijeru koju bismo morali da cenimo mnogo više”, rekla je Zorica Stablović Bulajić, izdavač i glavna urednica, predstavljajući knjigu specifičnu i po tome što ona nije samo podsećanje na jednog čoveka već i na Beograd kakav je nekada bio i na jedno vreme.

Hronološki gledano, prva važna tačka Sekulićeve biografije je rokenrol. Kao srednjoškolac, svirao je u grupi „Iskre” – po rečima Aleksandra Žikića, rok kritičara, prvom pravom rokenrol bendu u gradu, a može se reći i u zemlji.

– Muzička karijera Miloša Sekulića dokaz je da su rokenrol u ovaj grad doneli njegovi najbolji sinovi. To je bila posebna vrsta mladih ljudi koja je bila u stanju da se usaglasi s vibracijom vremena. On i „Iskre” upravo su nosili iskru tog specifičnog duha vremena koji je mlade i starije ljude svuda na svetu otvarao prema nekim vrednostima koje su do tada bile ili travijalizovane ili zapostavljene – kaže Žikić.

On je dodao da je Sekulić bio čovek „koji simbolizuje duh Beograda onakvog kakav je trebalo da bude i onakvog kakav je mogao da bude kad bi samo to hteo” i da nas on „podseća na neka plemenitija, lepša i bolja vremena, barem za rokenrol”. Povezanost između ovog umetnika i nekadašnjeg Beograda odredila je sve što će Sekulić kasnije baštiniti u arhitekturi. Zato je taj formativni, rokenrol period toliko značajan. U knjizi postoji detaljna priča o usponu „Iskri”, o tome kako su želeli da odu u London, ali nisu mogli da dobiju vize, ali su im se zato otvorili neki drugi putevi i karijere.

– Možda čajanke u kafeu Terazije nisu mogle da najave kasniju Miloševu svestranost i nesvakidašnju lepezu interesovanja, ali nedvosmisleno su već tada mogle da ukažu na radoznalu ličnost sklonu istraživanju. „Iskre” su obeležile deo našeg odrastanja, kao i ponoćno slušanje Radio Luksemburga, koja nam je otvaralo nove muzičke horizonte... Privilegija je biti savremenik dragocenog kulturološkog trenutka jedne probuđene sredine – podseća akademik Branislav Mitrović.

Za njega je Miloš Sekulić bio autentičan profil mladog čoveka tog vremena i atmosfere nezaboravnog Beograda – to je vreme prvog Bitefa, nezaboravne „Kose” u Ateljeu 212 i kultnih žurki u podrumu (diskoteci) „Kod Laze Šećera”.

– On je bio ličnost koja je bila deo tog ambijenta i Beograda koji nas je podstakao na odluke koje su obeležile naše živote – napominje Mitrović.

Potom, dolazi arhitektura... Jedna od mnogobrojnih zanimljivih činjenica vezana za Sekulićev doprinos arhitekturi Beograda odnosi se na podatak da je bio glavni i odgovorni projektant arhitektonskog biroa RTB-a, danas RTS-a. Posle nekoliko godina u RTB-u, otisnuo se u svet arhitekture preko Njujorka do Nemačke, Saudijske Arabije, Tajlanda, Švajcarske, Indonezije i Japana, gde je za projekat „Iwataya” dobio nagradu za najbolje uređeni javni prostor na svetu.

– Bio je graditelj koji je pripadao klasičnom profilu arhitekte kod kojeg je crtež osnovno sredstvo komunikacije. Slikarska obdarenost je presudno uticala na njegov arhitektonski rad. Arhitektura podrazumeva i etiku, obrazovanje, toleranciju, humanost, razumevanje energije i one hemije koja se ugrađuje u kuće, a Miloš je veoma to razumeo. On je crtao i slikao arhitekturu – objašnjava akademik Mitrović.

Istoričarka umetnosti Irina Subotić se slaže da se Sekulićev talenat da likovno iskaže ono što oseća prepoznavao i u njegovim arhitektonskim radovima i crtežima. Ono što je Miloš Sekulić uradio u likovnoj umetnosti jeste duboka transpozicija svoga osećanja grada smatra Irina Subotić i dodaje: – Gradove u kojima je živeo i radio na tri kontinenta osećao je kao živi organizam, kao nešto što treba čuvati u svojoj izvornosti, a onda dodavati ukrase koji su katkad bili dijamanti u svojoj svetlosti i svome sjaju. Njegove rane slike mogu da uporedim sa snagom emotivnog pristupa koju je imao Van Gog, dok je u kasnijoj fazi povezao arhitekturu i slikanje.

Mnogi pamte Sekulićevu izložbu „Razgradnja”, priređenu u Galeriji „Ozon” 2015. godine. Bila je to oda Beogradu.

– On je preboleo Beograd kada je video u kakvom stanju se našao, kao grad koji ubrzano gubi svoj identitet. Te promene je Miloš doživljavao vrlo duboko i prenosio na crteže. U dubokoj tuzi, sa osećanjem šta bi trebalo učiniti da se sačuva grad koji on voli, napravio je seriju crteža gradova koji su poljuljani, izmenjeni, kojima preti da potpuno nestanu – kaže Irina Subotić. On je i zagovarao ideju da se uspostavi muzej sećanja na Beograd.

Na kraju, za ovu monografiju vezuje se još jedan kuriozitet. Kada se govori o značajnim ljudima, obično se govori o njihovim delima. Međutim, svi autori tekstova objavljenih u monografiji su imali potrebu da pišu i o karakteru Miloša Sekulića. Tako je Aleksandar Žikić napisao da je Miloš „bio čovek koji je pronašao svoju meru, a to je najviše što čovek može da uradi na ovom svetu”.