Човек који је пронашао своју меру

Милош Секулић је био једна од оних вансеријских личности о којима, чини се, шира јавност недовољно зна: архитекта светског гласа, први рокер у Београду и уметник чија дела су самостално излагана у Њујорку и Београду. На иницијативу Маје Херман Секулић, која је аутор пројекта, издавачка кућа „Хера еду” недавно је објавила монографију „Рок – арх – арт”, у којој се сажимају три поља деловања овог свестраног човека. „Имали смо материјала за три овакве монографије. Секулић је имао несвакидашњу каријеру коју бисмо морали да ценимо много више”, рекла је Зорица Стабловић Булајић, издавач и главна уредница, представљајући књигу специфичну и по томе што она није само подсећање на једног човека већ и на Београд какав је некада био и на једно време.

Хронолошки гледано, прва важна тачка Секулићеве биографије је рокенрол. Као средњошколац, свирао је у групи „Искре” – по речима Александра Жикића, рок критичара, првом правом рокенрол бенду у граду, а може се рећи и у земљи.

– Музичка каријера Милоша Секулића доказ је да су рокенрол у овај град донели његови најбољи синови. То је била посебна врста младих људи која је била у стању да се усагласи с вибрацијом времена. Он и „Искре” управо су носили искру тог специфичног духа времена који је младе и старије људе свуда на свету отварао према неким вредностима које су до тада биле или травијализоване или запостављене – каже Жикић.

Он је додао да је Секулић био човек „који симболизује дух Београда онаквог какав је требало да буде и онаквог какав је могао да буде кад би само то хтео” и да нас он „подсећа на нека племенитија, лепша и боља времена, барем за рокенрол”. Повезаност између овог уметника и некадашњег Београда одредила је све што ће Секулић касније баштинити у архитектури. Зато је тај формативни, рокенрол период толико значајан. У књизи постоји детаљна прича о успону „Искри”, о томе како су желели да оду у Лондон, али нису могли да добију визе, али су им се зато отворили неки други путеви и каријере.

– Можда чајанке у кафеу Теразије нису могле да најаве каснију Милошеву свестраност и несвакидашњу лепезу интересовања, али недвосмислено су већ тада могле да укажу на радозналу личност склону истраживању. „Искре” су обележиле део нашег одрастања, као и поноћно слушање Радио Луксембурга, која нам је отварало нове музичке хоризонте... Привилегија је бити савременик драгоценог културолошког тренутка једне пробуђене средине – подсећа академик Бранислав Митровић.

За њега је Милош Секулић био аутентичан профил младог човека тог времена и атмосфере незаборавног Београда – то је време првог Битефа, незаборавне „Косе” у Атељеу 212 и култних журки у подруму (дискотеци) „Код Лазе Шећера”.

– Он је био личност која је била део тог амбијента и Београда који нас је подстакао на одлуке које су обележиле наше животе – напомиње Митровић.

Потом, долази архитектура... Једна од многобројних занимљивих чињеница везана за Секулићев допринос архитектури Београда односи се на податак да је био главни и одговорни пројектант архитектонског бироа РТБ-а, данас РТС-а. После неколико година у РТБ-у, отиснуо се у свет архитектуре преко Њујорка до Немачке, Саудијске Арабије, Тајланда, Швајцарске, Индонезије и Јапана, где је за пројекат „Iwataya” добио награду за најбоље уређени јавни простор на свету.

– Био је градитељ који је припадао класичном профилу архитекте код којег је цртеж основно средство комуникације. Сликарска обдареност је пресудно утицала на његов архитектонски рад. Архитектура подразумева и етику, образовање, толеранцију, хуманост, разумевање енергије и оне хемије која се уграђује у куће, а Милош је веома то разумео. Он је цртао и сликао архитектуру – објашњава академик Митровић.

Историчарка уметности Ирина Суботић се слаже да се Секулићев таленат да ликовно искаже оно што осећа препознавао и у његовим архитектонским радовима и цртежима. Оно што је Милош Секулић урадио у ликовној уметности јесте дубока транспозиција свога осећања града сматра Ирина Суботић и додаје: – Градове у којима је живео и радио на три континента осећао је као живи организам, као нешто што треба чувати у својој изворности, а онда додавати украсе који су каткад били дијаманти у својој светлости и своме сјају. Његове ране слике могу да упоредим са снагом емотивног приступа коју је имао Ван Гог, док је у каснијој фази повезао архитектуру и сликање.

Многи памте Секулићеву изложбу „Разградња”, приређену у Галерији „Озон” 2015. године. Била је то ода Београду.

– Он је преболео Београд када је видео у каквом стању се нашао, као град који убрзано губи свој идентитет. Те промене је Милош доживљавао врло дубоко и преносио на цртеже. У дубокој тузи, са осећањем шта би требало учинити да се сачува град који он воли, направио је серију цртежа градова који су пољуљани, измењени, којима прети да потпуно нестану – каже Ирина Суботић. Он је и заговарао идеју да се успостави музеј сећања на Београд.

На крају, за ову монографију везује се још један куриозитет. Када се говори о значајним људима, обично се говори о њиховим делима. Међутим, сви аутори текстова објављених у монографији су имали потребу да пишу и о карактеру Милоша Секулића. Тако је Александар Жикић написао да је Милош „био човек који је пронашао своју меру, а то је највише што човек може да уради на овом свету”.