Žika šumadijski Klark Gejbl
Čoveka skoro ništa ne mune, k'o nožem ispod rebara, kao kad se pročuje da se neko od zemljaka, posle decenija provedenih u Americi, vraća u stari kraj za vek vekova. Neki đavo stisne oko srca i ne da disat'.
Vaskrsnu uspomene iz djetinjstva i “progovore” najmiliji kojih odavno više nema. A ponekad i suze navru jer se svi potajno nadamo tom danu, mada ga neki i ne dočekaju.
Tako se pronese aber među našima da se Žika Šumadinac, koji se zbog svojih švalerskih brčića samovoljno preimenovao u Klark Gejbla, holivudskog glumca iz prošlog vijeka i velikog zavodnika, vraća kući zauvek.
U pohabanom crnom kožnom novčaniku obmotanim gumicom za čuvanje pekmeza nosio je Klarkovu sliku i malo ogledalce. Na pauzama za ručak, dok su drugi otvarali konzerve hrane, kukali na gazde i kunjali sjedeći, on je pljuckao u prste i gladio brkove.
„Pljunuti k'o u Klarka”, smješkao se i govorio da ga svi čuju dok je vrtio ogledalce oko njih. „Da sam kamo sreće bio ovde u njegovo vreme ni Merlin Monro ne bi im odoljela. A mene onaj glavati baci u Šumadiju. Gde je tu pravda.”
Kad bi neko vikn'o Klark, skočio bi k'o opržen, a kad nije bio dobre volje mogao si da vičeš dok' ti je mila volja Žiko, Žiko, al džaba. Ni da te pogleda, kao da se krštenog imena stideo. Ruku na srce Žika nije bio neki radnik, tri puta mu je trebalo ponoviti šta da uradi, ali mi smo ga gotivili baš zbog toga i bio nam je drag.
„Kud si navro` konju jedan, zar ne vidiš da mi je nešto upalo u cipelu”, branio se. Bio je kratkog fitilja i zajeban k'o struja, za tren oka znao je da plane, a nerijetko i rukave da zasuče.
„Aj dođi ako smeš da ti Klark očita lekciju, da te katapultiram na mesec”, pretio je stisnutih šaka.
Posao je tražio prvo kod Amerikanca, pa tek onda kod naših zemljaka koje nije nešto gotivio jer su ga valjda podsećali na njegovo porijeklo. Dolazio i odlazio, nedelju dana radi, pa ga nema dugo. I čim potroši to malo para eto ti ga nazad. Pojavio bi se na zbornom mjestu, mrzovoljan k'o da ide na vješala. I tako u krug, sve dok ga zdravlje nije počelo da izdaje.
Odjednom je nešto, kao da je u crnu zemlju prop'o, ni glasa ni traga od njega, sve dok se nije pročulo među zemljacima da se Žika vraća u Šumadiju da umre.
Jednom posle radnog vremena nas trojica odlučismo da posjetimo Žiku, da se iz prve ruke uvjerimo u istinu da li je pazario kartu u jednom pravcu ili je to nečija sala? Kupili smo malo skuplje piće jer se u goste ne ide praznih šaka.
Posle duže vožnje u drndavnom kombiju stigli smo pred njegovu kuću. Već je počeo da se hvata mrak. U dvorištu parkiran Žikin „ševi” iz šezdesetih godina, dotjeran k'o stari momak za ženidbu.
Na drvetu se vijori američka zastava. Pored staze raznog cvijeća, a na svaki korak-dva zabodena mala zastavica sa pedeset zvjezdica. Visi i nakrivljena kućica, sklepana od drveta, za ptice kao i zvonce za vjetar.
Na ulaznim vratima velikim slovima piše Klark, a pored jedva vidljivim Živorad Žika. Par minuta smo lupali i domunđavali se da l' da ostavimo piće ispred i krenemo nazad, ili da sačekamo da domaćin otvori?
Konačno se pojavi Žika, promijenio se, stigle ga godine. Nema više onog ponosa u njegovom držanju, a i brčići se proredili. Na dva broja većoj bijeloj majica piše: „Make America great again”. Ne obradova nam se kad nas viđe, al` pozva da uđemo:
„Come in, zemljaci. Sad ste našli da dođete”, opsova sebi u brk dok smo se izuvali ispred vrata.
U dnevnom boravku pretrpanim polovnim nameštajem sve je pod konac. Vidi se da tu ženska ruka šerifuje. Veliki okrugli sto u sredini a na tri strane kreveti i fotelja na razvlačenje. Na zidovima devojački gobleni sa motivima iz rodnog kraja. Tu je i Žikina slika sa venčanja, na kojoj se prvo uoči mladoženja za pedalj niži od nevjeste, ikona Svetog Ilije, portret američkog predsednika Džordža Vašingtona...
U ćošku, pored okruglog sata, zavodljivo se smješka Klark Gejbl filma „Prohujalo sa vihorom”. Kada mu je Joca Nesreća ponudio flašu crnog ruma sa Jamajke, koji je ovdje na cijeni, nije htjeo odmah da ga uzme.
„Ne pijem ja svašta”, prozbori kroz zube. Ipak, stavi naočare i obrnu flašu da vidi etiketu i godinu punjenja.
“Ok, very good”, zahvali se i gurnu je pored fotelje, na kojoj se bio ispružio k'o na plaži.
„Thanks, mi imamo everything u našoj house. Bolje take tu vaša kuća”.
„Uzmi, uzmi, to je za tebe. Čuli smo da si se penzionisao”, dobaci Joca.
„Okey. Ovo vino ću za moj birthday open.
„Miss, gosti su nam arrive”, doviknu ženi Milojki.
„Please darling daj nam ono naše meze i šumadijsku rakiju, da vide gosti ko je Zika”.
„Ok, honey. Samo da finish jedan biznis upsters u basement”, odgovori ona. Milojka je izgledala strogo i odnegovano k'o da nikad ništa rukom nije pipnula. Okrugla punđa činila ju je gospođom. Ispod kuhinjske kecelje virio je braun sviter na dugmiće, a na nogama ručno ištrikane pape.
“Ja drink samo scotch but imam francuski vine, amerikanski viski, meksikansko pivo, šumadijski brandi. Everything. Take štagod you po volji”, velikodušno će domaćin.
„Samo scotch”, oteše se nekom.
“O yeah! Od naših brlja dobijem zgaravicu.
„Ja ću jednu domaću”, dobaci Sale Sarajlija i izvadi kutiju sa cigarama.
„No can moći da se puši here. Sorry man, mi ne smoke u living soba. To nije healthy”, preseče ga Žika.
„Aj bolan samo jednu uz kavu, za merak, da dušu razgalim”, molećivo će Sale.
„No, no in moj house”.
„Nek bude po tvom domaćine”, vrati Sale cigaru iz usta u kutiju. Mi se zgledasmo, nastade neugodna situacija.
„Da li je istina prijatelju da si se penzionisao i da se vraćaš u rodni kraj”, upita ga Joca da bi prekinuo tišinu.
„No, no, ja no stupid. Tamo dole ništa nije good. Ovde ostajem da uživam u američkoj pension forever. No, no ja no crazy”, ponovi Žika više puta i nastavi bez predaha:
„Mi got puno plans. We travel da visit svaki veći town. I ne visit samo Amerika, but i Mexico, Japan, Indija, everywhere. And brodom k'o Kolumbo da oplovimo svet. Nabrajao je Žika sve što mu je palo na pamet, k'o da će da živi sto godina.
„To će da te košta k'o svetog Petra maslo”, prekide ga Joca.
„Don't worry gospodine. Ima Žika good pension”.
„Last month ja i moja darling upisali se u gym, idemo exercise tri puta week. Ja oću da look k'o onaj Šveđanin Švarceneger, a Milojka k'o Eva Braun. No, no, ponovi opet Žika, šumadijski Klark Gebels i pogleda nas kao da smo došli da mu tražimo dolare na zajam.
Kritikovao je Žika na sav glas sve i svakoga u otadžbini, od nekadašnjih komšija, rodbine, poznanika pa sve do političara. Ljutio se što rodbina tura nos gde mu nije mjesto i samo mu traži dolare a neće da se sagnu.
„Neradnici, da te bog sačuva”. Zamerao je i našim ministrima što ne znaju engleski.
„Neka dođu u vizit kod mene, da ja learn njih good English for free”.
„Moj honey je right”, dovikivala je iz kuhinje Milojka dok je spremala američku filter kafu i seckala meze.
„U prodavnicama nothing good kupiti, a bolnice looks like hell, mouse i rats svuda. Bolje condition u moj basement. Kad sam last vreme visit moj rođak u bolnica, bio je winter. Na zidu rupa ko moj hand. Terrible, užas”, nastavi Žika da psuje čas na engleskom čas na srpskom.
„Stiže kafa”, pojavi se Milojka sa tacnom u ruci.
„Mi samo drink amerikansku. Naša kafa otrov, poison”...
Žika ne bi prestao da kritikuje da kazaljke na zidu nisu otkucale osam sati.
„Gentlemen, time je da se razilazimo”, udari Žika dlanom u dlan.
„Mi gledamo news pa u krevet. In morning idemo u gym”, usta on i krenu ka vratima. Ustadosmo i nas trojica, i bez riječi krenusmo za njim. Na rastanku se zahvalismo na gostoprimstvu i poželesmo mu dobro zdravlje i dug život.
„No worry, no worry, ne može Žiki niko ništa. K'o momak sam, idem do sto pet pa opet”, drčno će on.
„Iz tvojih usta u Alahove uši”, dobaci Sale dok smo ulazili u kombi i gurali se da sjednemo.
„Visit nas opet, al prvo call”, mahnu on držeći se jednom rukom za bravu. Mahali smo i mi njemu, sve dok nije ušao u kuću.
Ne prođe dugo, ni pola godine, kad je iz crkve stiglo pismo da se Žika, vraćajući se kasno iz grada, okliznuo ispred kuće i glavom udario o stepenik. Na mjestu je ost'o mrtav.
Na jednom zabačenom seoskom groblju, negde u Pensilvaniji, Žiku, šumadijskog Klark Gejbla, na vječno počinak ispratili su žena, pop, dva slučajna prolaznika i jedna vjeverica koja je skakala sa grane na granu dok je pop čitao molitvu. Kiša je tog dana lila k'o iz kabla.
Pored nakrivljene bijele breze štrči sveža bezimena humka. I osta za sva vremena da samuje daleko od Šumadije. Prolazniče ovde spava Srbin Žika za kog' više nikog nije briga, a dok je bio lep i mlad svima je bio drag.
Marko Smiljić
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
