U susret 215. godišnjici Čegarske bitke

Poslednjeg dana ovog meseca, 31. maja, navršava se 215 godina od bitke na brdu Čegar kod Niša u Prvom srpskom ustanku. Bitka se završila porazom Srba, koje je predvodio Stevan Sinđelić, od daleko nadmoćnije turske vojske. Ono što je potom sledilo primer je orijentalne surovosti, ali i dokaz kojom su cenom Srbi morali da plate svoju slobodu. Po naredbi Huršid-paše, zapovednika turske vojske, poginulim Srbima su odsečene glave, njih 952, s njih je odrana koža, a zatim su, uz upotrebu maltera, uzidane u spomenik na ulazu u Niš, s istočne strane, poznat kao Ćele-kula. Danas možemo da se pitamo da li svi znamo za taj čin srpske istorije i da li se on, na odgovarajući način, pre svega kroz školski sistem, saopštava našoj deci.

Ovom prilikom hteo sam da ukažem na manje poznatu činjenicu o postojanju sličnog spomenika ljudske surovosti, podignutog u većem obimu od niškog, četiri veka ranije. Podigao ga je tatarski vojskovođa Tamerlan, poznat kao Timur-Lenk (Timur Hromi), 1387. godine. O neljudskom ponašanju ovog čuvenog vladara pričalo se na Bliskom istoku nekoliko vekova posle njegove smrti, pa je sasvim moguće da je o njegovim postupcima znao i Huršid-paša, inače poreklom sa Kavkaza.

Podatke o tom spomeniku ostavio je u svom dnevniku španski diplomata Ruj Gonzales de Klaviho, koji je boravio na Tamerlanovom dvoru od 1403. do 1406. godine. Prema njemu, narod koji on naziva Beli Tatari (između Turske i Sirije) pobedio je Tamerlan i raselio ih. Kada su pokušali da se vrate na svoja ognjišta Tamerlanova vojska ih je susrela i počinila pokolj nad njima. Od njihovih glava sačinjene su četiri kule – red blata, pa red lobanja. Ovaj diplomata kazuje da su kule bile visoke koliko čovek može uvis da baci kamen. Car je naredio da svakog uhvaćenog Belog Tatarina treba odmah ubiti. Tako je ubijeno 600.000 ljudi, među njima i žene, deca i starci. To je pravi primer genocida. Drugi istorijski izvori i bliže opisuju ovaj događaj, ali to je predmet za širu raspravu.

Prilika je da se podsetimo i poruke francuskog pesnika i putopisca Alfonsa de Lamartina. Kad je 1833. video nišku Ćele-kulu, napisao je da Srbi treba da sačuvaju ovaj spomenik, jer će on njihovu decu naučiti koliko vredi nezavisnost. Možda, uz strelice na srpskim  putevima, koje ukazuju na „vinske puteve” i „rimske careve”, stoje i strelice koje ukazuju na svetlu srpsku istoriju. A pre toga – da se školskoj deci otvori pravi put saznanja naše istorije.

Dr Ljubinko Radenković,
dopisni član SANU