Kako će imperija uzvratiti udarac

Da je, kako je planirano, usvojena velikom većinom glasova rezolucija o Srebrenici, dala bi zeleno svetlo za novu intervenciju NATO u BiH. Da bi to bilo jasno mora se imati u vidu način na koji funkcioniše novi svetski poredak (NSP). Krenimo zato redom.

U Srebrenici 1995. godine pripadnici paravojnih formacija i delova vojske RS streljali su nekoliko hiljada ratnih vojnih zarobljenika kao odmazdu za zločine koje je vojska BiH činila u selima istočne Bosne tokom prethodnog perioda.

Taj masakr je pre dvadeset godina Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju okarakterisao kao genocid, što je potvrdio i Međunarodni sud pravde par godina kasnije. Ti, a ni drugi sudovi se nisu bavili masakrom civila, muškaraca i žena, među kojima je bilo stotine dece školskog uzrasta – u Kragujevcu 1941. godine, što je pravdano kao odmazda za pogibiju deset nemačkih vojnika. Niko se nije bavio ni planskim višeetapnim bombardovanjem nebranjenih centralnih delova Drezdena krajem Drugog svetskog rata sračunatim da izazove što više civilnih žrtava. O nepotrebno bačenim atomskim bombama na japanske gradove da i ne govorimo. Jasenovac i mnoga druga stratišta na kojima su sistematski ubijani civili druge nacije i veroispovesti kao deo plana za čišćenje NDH od Srba ostali su takođe bez adekvatne međunarodne sudske presude iako po svim karakteristikama više odgovaraju onome što pojam genocid podrazumeva. Sistematskih i planiranih zločina pravdanih zastrašivanjem, ubrzanjem okončanja rata, osvetom i ko zna čime još, bilo je i ima u svakom ratu, ali prema svakom zločinu se sudovi ne odnose na isti način. Sudovi pobednika sude samo poraženim za njihove zločine. Na kraju se čini da nisu važni zločini već strana na kojoj se oni koji ih čine nalaze.

Postavlja se pitanje da li sistematsko i plansko istrebljivanje stanovništva drugačijih rasnih, nacionalnih ili verskih obeležja nisu genocid samo zato što nemaju sudski pečat, odnosno da li je odluka sudskog veća dovoljan razlog da se neki zločin proglasi genocidom. Iole upućeni znaju da je građanski rat u BiH odneo manje-više proporcionalan broj žrtava u odnosu na nacionalnu strukturu stanovništva i da nijedna od zaraćenih strana nije bila samo žrtva niti samo dželat, kako je to na primer bilo u nacističkoj Nemačkoj ili NDH do pred sam kraj rata.

Čini se da je upravo razlika između pravne i moralne osude bio ključni razlog za pokretanje inicijative da UN donesu rezoluciju o genocidu u Srebrenici. Pravno gledano počinioci, njih osam, osuđeni su za genocid. Time je pravda zadovoljena, ali nisu zadovoljeni politički apetiti onih koji bi da aktuelizacijom ovog slučaja nakon trideset godina ostvare političke ciljeve koji nemaju nikakve veze sa konkretnim zločinom, njegovim uzrocima ni posledicama. Pravna osuda genocida tiče se pojedinaca koji služe zatvorske kazne, a moralna osuda predstavlja stigmu koju nose čitave grupe, narodi i politički entiteti iz kojih potiču i u čije ime su ti pojedinci, navodno, činili zločine.

Insistiranje na donošenju rezolucije, posebno na način na koji je ona pripremana, nema veze sa navodnim pomirenjem jer pomirenje uključuje aktivno i afirmativno učešće svih strana u tom procesu. Nema veze ni sa navodnom prevencijom budućih genocida jer obesmišljava sadržaj tog pojma. Jedina svrha te rezolucije je da izazove političke posledice ne vodeći računa o šteti koju će naneti upravo onim ciljevima za koje se navodno zalaže.

Predlog ove rezolucije je primer tanatopolitike, odnosno (zlo)upotrebe mrtvih u političke svrhe. Oduvek su komemorativna okupljanja služila, između ostalog, za jačanje unutrašnje grupne kohezije i (ili) mobilizaciju i opravdanje za nove ili obnovu starih sukoba. Smrt se često koristila i koristi i u unutrašnjoj i u međunarodnoj politici – u tom smislu čini se da ni ova rezolucija nije ništa novo ni posebno. Međutim, tanatopolitika je danas postala jedan od ključnih stubova na kojima počiva NSP, a ova rezolucija je trebalo da posluži kao još jedan doprinos njegovom jačanju.

Hart i Negri su obrazložili ideju da imperija (što je svojevrsni sinonim za NSP) svoju moć i legitimitet duguje zaštiti etičkih normi što joj daje za pravo da vojno interveniše svuda gde proceni da su te norme ugrožene. Podsetimo da su SAD i NATO nakon sloma hladnoratovskog svetskog poretka u više navrata intervenisale u različitim delovima sveta vodeći tzv. pravedne ratove. Zaustavljanje ubijanja ili preventivno sprečavanje smrti nedužnih predstavljale su ključno opravdanje za ono što se obično nazivalo humanitarnim misijama bez obzira na to da li je reč o BiH, Kosovu, Iraku, Libiji, Siriji itd.

Mehanizam intervencije je u gotovo svim slučajevima bio identičan. Ujedinjene nacije, koje su nakon sloma SSSR izgubile svoju ulogu čuvara svetskog mira uspostavljenog nakon Drugog svetskog rata, pretvorene su u forum koji daje legitimitet aktivnostima Zapada koje neretko završavaju vojnim intervencijama. Moralna osuda je prvi korak nakon koga sledi potpuna stigmatizacija, satanizacija i dehumanizacija objekata – bilo da je reč o pojedincima, režimima bilo zemljama, koji su smetnja stabilnosti i ostvarenju ciljeva NSP. Umesto međunarodnog prava koje se baziralo na poštovanju nacionalnog suvereniteta, NSP je nametnuo kategoriju univerzalnih ljudskih prava i moralnih istina. Moć da se nametnu i brane moralne istine, o kojima najživlje svedoče mrtvi, predstavlja osnov legitimiteta NSP.

Nastupom u UN predsednik Srbije je potkopao legitimitet jedne od moralnih istina koja je trebalo ili bar moglo da posluži kao opravdanje za još jednu u nizu vojnih intervencija ukoliko se na drugi način ne bi mogao rešiti spor u BiH oko ustrojstva te države. Uprkos činjenici da je rezolucija o Srebrenici usvojena, ona nije dobila legitimitet, niti je potvrđena kao moralna istina, s obzirom na to da nije podržana ni od proste većine zemalja članica UN. Naravno, to neće sprečiti države koje su ključni instrumenti NSP da, ukoliko ocene svrsishodnim, još jednom intervenišu pozivajući se na činjenicu da je rezolucija na ovaj ili onaj način usvojena, ali to će sada svakako biti mnogo teže. Bilo kakva nova vojna intervencija u BiH ne bi iza sebe imala očekivani legitimitet i to je najveći doprinos koju je srpska delegacija dala očuvanju mira na ovom prostoru. Naravno, svaka imperija uzvraća udarac i ostaje samo pitanje načina na koji to čini, ali to je neka druga priča.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista