Muški princip i ženska snaga

77. KAN

Kan – Francuski reditelj i scenarista Žak Odijar, tokom niza godina višestruki je kanski laureat. Za film „Diskretni heroj” 1996. osvojio je nagradu za najbolji scenario, za „Prorok” 2009. Gran-pri, za „Dipana” 2015. „Zlatnu palmu” za najbolji film, a na 77. Kanskom festivalu za film „Emilija Perez” uručena mu je Nagrada žirija (Jury Prize) i „palma” za najbolju žensku rolu koja je pripala ansamblu Odijarovih glumica u sastavu: Adrijana Paz, Zoe Saldana, Selena Gomez i Karla Sofija Gaskon.

U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku” (intervju „Politici” je svojevremeno dao i povodom kanskog nastupa filma „Rđa i kost”), Žak Odijar, koji je svojevremeno boravio i na Kustendorf festivalu i dobio nagradu „Drvo života” za buduće filmove, govori sada o nastanku ideje za stvaranje kriminalističko-melodramsko-trilerskog mjuzikla čija je naslovna junakinja transrodna osoba. Nekadašnji meksički kartelski narko-bos Manitas del Monte promenio je pol, jer je to oduvek želeo i postao Emilija, žena koja se posvećuje pomaganju žrtvama nasilja... I ovaj film je za distribuciju u Srbiji i regionu otkupila naša distributerska kuća „MegaCom Film- MCF”, s namerom da ga uskoro prikazuje i na festivalima i u bioskopima, u kojima su Odijarovi filmovi uvek bili rado gledani.

Jasno je da ovo nije „La la lend”, jeste – ima i pevanja i plesanja, ali i politike i sve je to spojeno u jedno, otkuda takva ideja?

Verujem da kada morate da se bavite ozbiljnim temama onda je bolje da to činite kroz pevanje i igranje, ljudi će to onda bolje razumeti. Morate pronaći sopstvenu dobru distancu od događaja i teme, jer kada se previše približite onda možete da snimite dokumentarni film o trans identitetu ili o Meksiku u kojem cveta nasilje. Pre nekih šest godina pročitao sam roman Borisa Razona „Slušaj” i negde na njegovoj polovini pojavljuje se lik transrodnog dilera droge koji želi da se operiše i postane žena. U romanu taj lik nije razvijen, ali je on postao početna i glavna tačka mog filma.

Jeste li ovo prvobitno zamislili kao operu, možda nešto i nalik na meksičke „sapunice”?

Nisam u glavi imao meksičke „sapunice” iako u filmu imam i melodramu, ali pošto mi teško ide sa „lošim momcima” melodramski tonovi bili su dobro rešenje. Kada sam tokom pandemije i izolacije ideju stavio na papir, to je više ličilo na libreto za operu nego na scenario. Jeste da sam svojevremeno zajedno sa kompozitorom Aleksandrom Desplom razmišljao da radimo operu, nešto kao našu verziju „Karmen” Pitera Bruka, ali sam od toga odustao.

Kada ste prelomili da „Emilija Perez” bude filmski mjuzikl?

Kada sam shvatio da je taj moj napisani „libreto” moguće i muzički razvijati. Na preporuku mog producenta, koji je i sam ljubitelj muzike, obratio sam se Klemenu Dikolu, njegova saputnica muzičarka Kamil pridružila nam se kao tekstopisac i tako smo se u mojoj kući van Pariza sakrili, zajedno sa mojim koscenaristom Tomasom Bedigenom, i počeli da radimo.

Kada je sve to preraslo u filmski scenario?

Kada sam počeo da razvijam likove i kada sam lik advokata iz Razonovog romana pretvorio u mladu, ambicioznu, beskrupuloznu, ciničnu i crnoputu Ritu, čiji lik ima velike potencijale za razvoj i obrte. Tu ulogu sam poverio Zoe Saldani i ona je odigrala fantastično. Tek kada je scenario konačno dobio i prizvuk filma noar, uz melodramu, komičnost, neku vrstu telenovele i mjuzikla, počeli smo sa snimanjem. 

Kako ste se odlučili za Selenu Gomez?

Upoznao sam je jednom u Njujorku i pričali smo o njenoj ulozi u filmu Harmonija Korina. Nisam tada mnogo znao o njoj, ali kada je krenulo da se radi na kastingu za deset minuta sam prepoznao da je ona pravi izbor. Smešno je bilo što sam mislio da ona govori španski, ali ispostavilo da ga ne zna, da joj je engleski maternji jezik, ali smo i to brzo rešili.

A kako ste rešili ugovore sa američkim glumcima zbog njihovog štrajka i novih pravila?

Nije bilo problema jer je ovo francuski film, čija se radnja događa u Meksiku iako tamo nije sniman, a glumci govore na španskom. Film je najvećim delom snimljen u Parizu. Dakle, pravila koja važe za rad u Americi u slučaju mog filma nisu važila ni za Selenu ni za druge, pa problema nije bilo.

Pričate o Meksiku, a niste snimali u njemu?

Putovao sam u Meksiko pre nekih 25 godina i išao tamo mnogo puta od  severa ka jugu, istoka ka zapadu. I mogao sam da idem svuda, sve je tada bilo normalno. Sada postoje mesta gde više ne možete da idete, svakodnevno kidnapuju čak i novinare, doktore, biznismene, bankare, njihove žene, decu. Mnogo je tamo smrti, a ja sam užasnut mogućnošću da ta zemlja može da izgubi svoje demokratske korene.

Većina vaših filmova govori o nasleđu nasilja što je i slučaj u „Emiliji Perez”, ali i o očinstvu što i ovde vidimo ali na drugačiji način?

Da, kao da me proganjaju te ponavljajuće teme očinstvo i nasilje, odnosno kako da se rešite nasilja očeva kao nasleđa. U ovom novom filmu bavim se i pitanjem muškosti kao integralnog nusproizvoda nasilja, ali i iskupljenjem. Emilijin lik, dakle lik muškarca, nekadašnjeg narko-bosa  koji je promenio pol, i dalje je suočen sa nasiljem. To je teško i neizvesno putovanje, to udaljavanje od ciklusa nasilja, a na kraju je bilo ili da izgubite život ili da preživite i lik Manitasa koji je postao Emilija odabrao je da proba da preživi i da zadrži svoju decu i suprugu u svojoj blizini.

I glumica Karla Sofija Gaskon koja igra Manitasa i Emiliju je posle promene pola zadržala svoju porodicu?

Da, i sa njom sam sjajno sarađivao. Što se tiče Karle kada sam je upoznao i odabrao na kastingu nisam prethodno previše istraživao niti sam imao akademsko znanje o pitanju transrodnih osoba. Znao sam da mi je potreban neko ko ume da odigra takvu osobu, ume da pleše i peva, a Karla je na kastingu sve to umela. Ona je već prošla iskustvo rodne tranzicije. Nekada je bila glumac Karlo, a sada kao Karla samo je nastavila da se bavi svojom profesijom. Posle kastinga mejlovima sam joj postavljao pitanja, vrlo jednostavna i kratka, a ona mi je davala veoma duge odgovore koji su mi mnogo pomogli u razumevanju problematike promene pola, operacije i tog osećaja zarobljenosti osobe u pogrešnom telu. Bila je o svemu veoma otvorena i ja joj se divim. Ona je ovde sa svojom ženom i svojom ćerkom i ko sam ja da kao običan muškarac sa malo fantazije sudim o njenom životu. Duboko joj se divim. 

Ovo je vaš treći film u kojem se ne govori vašim maternjim jezikom, u „Dipanu” se govorilo na tamilskom, u „Braći Sisters” na engleskom, u „Emiliji Perez” na španskom?

Kada radim na jeziku koji ne govorim dobro, ili ga ne govorim uopšte, moja veza s filmskim dijalogom postaje isključivo muzička, tačnije – melodijska. Na francuskom se fokusiram na sintaksu, izbor reči, interpunkciju i sve detalje koji su u slučaju rada na stranom jeziku gotovo beskorisni.

Kako ste se prevazišli jezičku barijeru sa glumcima?

Kada bi postalo preteško, koristio sam prevodioca. Ali sa glumcima i glumicama komunikacija je uvek više nešto poput i znakovnog i jezičkog esperanta. Uživao sam u radu s njima svaki dan i nije nam bilo teško da se razumemo.

Na Kustendorf festivalu vam je Kusturica svojevremeno uručio nagradu „Drvo života” za buduće filmove, da li je ovo taj?

Ha, ha, izgleda da jeste, mada sam posle 2016. godine kada sam dobio „Drvo života” snimio i „Olimpijade”, ali je „Emilija Perez” bolje prošla.