Balkanac

“Tata, šta je to Hrvat?” pita mene moja trogodišnja ćerkica…iz čista mira, bez razloga… Sedi tu i moja mama a njena baba, zbunjeni smo oboje... Ja ćutim, ne mogu da se setim šta da kažem a bojim se i da me majka ne preduhitri i kaže nešto „u svom stilu“... jer za moju mamu čitav svet se deli na Srbe (mi, Rusi i Grci), muslimane (Arapi i Afrikanci), Hrvate (sav zapadni svet) i ostale - koji njoj nisu ni važni. Ima ona neku svoju čudnu logiku sortiranja i kako god pokušam da je ubedim u drugačije, ne pali brate. A što je najgore, živimo u Sidneju, jednom od najvećih kosmopolitskih centara planete, što rece čika Bora Čorba: „Sve Arapi, Crnci i Kinezi..“. Šareno brate da šarenije ne može biti.

Sećam se dolaska ovamo. Da sam došao vozom, vratio bih se odmah nazad jer bih pomislio da je pogrešna stanica. Očekuješ kengure, koale, sve bogato a ono….

I šta sad? Došo’si, nemaš kud’,‘ajde bar da vidim šta rade ovi u Australiji.

Svi putevi me odvedoše do sidnejskog predgrađa zvanog Liverpul. Puno “naših” i ljudi i radnji. Sve što ti treba tamo možeš naći, i muziku, i bistu Draže Mihajlovića, i prasiće i kupus i sarmu…ma samo reci…ako nema nabaviće.

Ispijajući tako kafe u “našim” kafićima upoznaš likove koji su tu po 30 -40 godina, ne znaju Engleski, svi na socijalnom - ne rade, a puni ideja kako da zaradiš par miliona za nedelju dana. Kao što rekoh - čast izuzetcima.

Kada sam se zasitio ćevapa, bureka i filozofa, udarim malo po italijanskim predgrađima (Leichhardt, Five Dock) istrebljujući pice, špagete, lazanje i kojekakve đakonije koje nikada ni video nisam. Italijani, isto kao i naši, puni su sebe, mnogo vole da filozofiraju i pametuju al’ oni to nekako rade sa stilom. Naše žurke se uglavnom završavaju tučama i frkama a kod njih je to nekako kulturnije, valjda to nekako mafija reguliše posle. ‘Ej, a jel’ znaš kako je mafija nastala? Pa navodno kad su Francuzi okupirali Siciliju, počeli da žare i pale pa između ostalog ugrabili jednu mlađanu devojku. Njena majka istrčala iz kuće i počela da vrišti na sicilijanskom dijalektu “Ma fia” Ma fia” iliti na pravom italijanskom: “Mia Figlia”, a što ti na našem znači “Moja kćerka”. Sicilijanci čuli vrisku, skupili se, dograbili motke i ostalo pa pobiše Francuze. Posle su se organizovali u grupu, postali pokret otpora i dadoše sebi ime “Mafia” jer ih je taj povik ujedinio. Eto vidiš, i oni su bili dobri u početku al’ što se posle iskvariše bre…

Onda sam se nekako spetljao sa Grcima. Oni brate nekako još više puni sebe, te mi smo najbolji, najpametniji a i filozofiju i matematiku smo mi izmislili. E onda se tu nađe neki Arapin pa onda on kaže : “E pa niste vi – nego mi”. Sa strane to nekako posmatraju Kinezi i smeškaju se, ko’ da ‘oće da kažu ”Eee, mi smo to davno otkrili al’ nismo hteli da vam kažemo”.

A ja jadan ćutim i trpim, trpim i na kraju bubnem: “E dok ste vi filozofirali i jeli prstima moji pretci su bre viljuškom na dvoru jeli!” Oni ćute. A šta da kažu? Otkud oni znaju u kom filmu sam ja to čuo I odakle je viljuška došla? Ma dosta mi više svega. Svi dobri i pametni a samo mi ništa nemamo. Pa dokle bre. I onda počne polako u tebi da se budi neka zver. Neko čudno biće koje je godinama čučalo u tebi al’ nije imalo ni volje ni snage da se uzdigne i da krikne. Patriota. Patria-domovina, pa i ja sam odnekud došao. Niste samo “VI” pametni i dobri. Pa imamo i “MI” istoriju - malo više ratova nego ostali al’ i to je nešto.(/slika2)

Ovi Australci se busaju s nekim konjem ! (”Phar Lap”). Te osvojio toliko i toliko trka itd. Konj - i to im je istorija??? A što je još gore, ovih dana da bi dobio australijsko državljanstvo moraš da polažeš “Citizenship test” i između ostalih imaš i to pitanje: “Ko je bio Phar Lap?” Pa ako ne znaš - padneš test pa sve ispočetka!!!

I onda, što više kultura i nacija upoznaš, taj patriotizam se promeni u nesto drugo. Nije rasizam, ne mrzim brate ama baš nikoga al’ počeo sam nekako daleko više da cenim i poštujem ono moje, balkansko, ratoborno, možda zaostalo…al’ moje.

Ovih dana predajem Italijanski i informatiku na jednom državnom koledžu koji uglavnom pohađaju studenti rođeni u Australiji ali “poreklom” sa ne-engleskog govornog područja. Uglavnom Azijati, naši, Turci, Arapi i poneki “Englez”. Oni “beli”, anglosaksonci, uglavnom pohađaju privatne škole gde je retkost da vidiš nekog iz gore pomenute grupe. Nisu toliko pare u pitanju (školarina) koliko je stvar statusa.

Niko ovde nikoga ne dira i ne vređa, svi se poštuju ali ipak kada počnu mali ili veliki odmor, svaka ptica svome jatu leti. Kinezi sa Kinezima, Arapi sa Arapima itd. Meni se ustvari ta šarolikost sviđa i stvarno uživam u svom poslu i stvarno poštujem sve moje studente jer su to dobra deca željna boljeg života.
Ali ovih dana, kad me moja kćerka upita: “Tata šta je to Grk?” moraću da pripazim da ne odgovorim “Srbin sine…!”