Promenjena Amerika

Za samo jedan dan, pripreman istina dve godine, Amerika je ostvarila nekoliko istorijskih promena, od kojih je najupečatljivija činjenica da je nacija koju su utemeljili robovlasnici za lidera izabrala jednog Afroamerikanca koji, bi da je rođen pre 150 godina, najverovatnije bio nečije vlasništvo, lišen elementarne ljudske slobode.

Barak Obama (47) uspeo je da savlada jednu koliko do juče nepremostivu političku i psihološku barijeru – onu rasnu – nametnuvši se kao lider koji je u do sada najdužoj, najskupljoj i po mnogo čemu najuzbudljivijoj predizbornoj kampanji najuverljivije artikulisao ono što je najveći deo nacije i te kako osećao: da je zemlja na pogrešnom koloseku i da su joj promene – i to hitne – potrebne, a nadasve moguće.

Prošavši kroz rigorozni 21-mesečni test, gde je na proveri bilo sve, od porekla, prošlosti, uverenja i sposobnosti, Obama je u tom političkom maratonu pokazao da sem harizme, tog teško opisivog ali sasvim uočljivog liderskog magnetizma, ima i impresivne organizacione sposobnosti, instinkt da temu „uhvati u letu”, talenat da definiše problem i, uz pomoć sposobnog tima kojim se okružio, formuliše pravu strategiju i adekvatnu taktiku.

Na način koji će ući u udžbenike uspeo da je svoj hendikep – to što je bio politički autsajder, a uz to i crnac – pretvori u prednost; imao je dovoljno smelosti da izazove poredak i podstakne očekivanja. Okolnosti su mu, doduše, išle naruku, pre svega ostavština odlazećeg republikanskog predsednika, jednog od najnepopularnijih u novijoj istoriji, ali istorija svedoči da okolnosti izbacuju lidere, ali i da lideri potom stvaraju okolnosti.

Ma koliko zvučalo kao opšte mesto, izborni ishod jeste trijumf američke demokratije, stabilnosti njenih institucija i njihove sposobnosti za samoobnovu. O tome svedoče i prizori dugih redova ispred glasačkih mesta, rekordan odziv birača, pa možda i glavni novitet kad je reč o političkoj mobilizaciji izborne baze: Obama je imao čak tri miliona individualnih donatora.

Način na koji je Mekejn priznao poraz predstavlja lekciju iz političke kulture: iako je u njegovoj kampanji bilo i nedoličnih rasnih aluzija i političkih zastrašivanja, gubitnik je pobedniku lično čestitao, salutirao istorijskom značaju trenutka, ponudio saradnju i još jednom se pozvao na patriotizam, kao ljubav prema zemlji, ali i svim njenim građanima.

Obamina pobeda je istorijsko postignuće, ali ništa manje istorijski su i izazovi pred njim: dva rata, ugrožena planeta, najveća finansijska kriza u generaciji. Svet očekuje da će Amerika s Obamom na čelu biti diplomatski strpljivija i za nijansu manje arogantna. Njeni interesi, želja da predvodi i potreba da dominira svakako ostaju, ali i promena stila koju donosi novi predsednik mogla bi da bude i početak promene suštine.