Промењена Америка

За само један дан, припреман истина две године, Америка је остварила неколико историјских промена, од којих је најупечатљивија чињеница да је нација коју су утемељили робовласници за лидера изабрала једног Афроамериканца који, би да је рођен пре 150 година, највероватније био нечије власништво, лишен елементарне људске слободе.

Барак Обама (47) успео је да савлада једну колико до јуче непремостиву политичку и психолошку баријеру – ону расну – наметнувши се као лидер који је у до сада најдужој, најскупљој и по много чему најузбудљивијој предизборној кампањи најуверљивије артикулисао оно што је највећи део нације и те како осећао: да је земља на погрешном колосеку и да су јој промене – и то хитне – потребне, а надасве могуће.

Прошавши кроз ригорозни 21-месечни тест, где је на провери било све, од порекла, прошлости, уверења и способности, Обама је у том политичком маратону показао да сем харизме, тог тешко описивог али сасвим уочљивог лидерског магнетизма, има и импресивне организационе способности, инстинкт да тему „ухвати у лету”, таленат да дефинише проблем и, уз помоћ способног тима којим се окружио, формулише праву стратегију и адекватну тактику.

На начин који ће ући у уџбенике успео да је свој хендикеп – то што је био политички аутсајдер, а уз то и црнац – претвори у предност; имао је довољно смелости да изазове поредак и подстакне очекивања. Околности су му, додуше, ишле наруку, пре свега оставштина одлазећег републиканског председника, једног од најнепопуларнијих у новијој историји, али историја сведочи да околности избацују лидере, али и да лидери потом стварају околности.

Ма колико звучало као опште место, изборни исход јесте тријумф америчке демократије, стабилности њених институција и њихове способности за самообнову. О томе сведоче и призори дугих редова испред гласачких места, рекордан одзив бирача, па можда и главни новитет кад је реч о политичкој мобилизацији изборне базе: Обама је имао чак три милиона индивидуалних донатора.

Начин на који је Мекејн признао пораз представља лекцију из политичке културе: иако је у његовој кампањи било и недоличних расних алузија и политичких застрашивања, губитник је победнику лично честитао, салутирао историјском значају тренутка, понудио сарадњу и још једном се позвао на патриотизам, као љубав према земљи, али и свим њеним грађанима.

Обамина победа је историјско постигнуће, али ништа мање историјски су и изазови пред њим: два рата, угрожена планета, највећа финансијска криза у генерацији. Свет очекује да ће Америка с Обамом на челу бити дипломатски стрпљивија и за нијансу мање арогантна. Њени интереси, жеља да предводи и потреба да доминира свакако остају, али и промена стила коју доноси нови председник могла би да буде и почетак промене суштине.