Novinar kao novi holivudski pionir

Nema sumnje da predstavljanje novinara na filmskom platnu ima značajnu ulogu u oblikovanju stavova o doživljaju novinarstva u očima javnosti. Nesumnjivo je, takođe, da filmovi stvaraju određene mitove o profesiji i da nikada nisu jednoobrazni, jer dok nekad novinare prikazuju kao beskompromisne borce za istinu, imamo i ostvarenja u kojima su beskrupulozni i spremni na sve da bi dobili vest za naslovnu stranu.

Od ovoga su pošle i dve poznate autorke, Sanja Domazet i Maja Vukadinović, kada su se upustile u pisanje knjige „Novinarstvo i film”, prve monografiju kod nas o vezi  filma i novinarstva. Knjiga je objavljena u izdanju Službenog glasnika i danas će biti predstavljena  u beogradskoj knjižari „Geca Kon” s početkom u 11 sati.

„Uobičajeno je uverenje da novinari imaju ulogu čuvara demokratije i pojedini veoma uspešni filmovi gradili su naraciju upravo na ovoj karakteristici koja je važna odlika predstave o novinarima u stvarnosti. Mnogi novinari doživljavaju sebe i svoj poziv pre svega kao pse čuvare javnog interesa, Ali treba imati u vidu da filmska industrija pre svega ima za cilj da gledaoce zabavi i omogući im bekstvo od realnosti. Publici su potrebni heroji i zato su novinari često prikazivani kao neko ko poseduje izuzetne sposobnosti, čak i onda kada samo rade svoj posao.  Bez obzira na upadljiv kontrast između slike novinara kao heroja ili negativca i nezavisno od šarenolikih karaktera koji se protežu čitavom filmskom hronologijom, novinari kao junaci različitih filmskih žanrova dele jednu zajedničku osobinu: novinarstvo sa svim svojim karakteristikama i svakodnevnim profesionalnim aktivnostima prikazano je kao veoma uzbudljiva profesija. Na kraju, činjenica da takav filmski žanr uopšte postoji, dovoljno svedoči u kojoj meri se novinarstvo smatra značajnim za društvo”, konstatuju autorke u uvodu knjige koju čine tri celine.

U prvom poglavlju knjige filmovi o novinarima situiraju se u širi kontekst popularne kulture i tumači se veza između stvarnog položaja novinara u društvu i filmske slike. Drugo poglavlje posvećeno je istorijskom pregledu novinarskih filmova, od prvih decenija razvoja filma do danas, jer se kroz istorijat može sagledati i odraz društvenih promena na filmske teme i motive vezane za novinarstvo. Konačno, treće poglavlje sadrži kritičku analizu odabranih filmova o novinarstvu, u kojem je analizirano deset filmova mahom holivudske kinematografije iz različitih perioda, od filma „Građanin Kejn” iz 1941. do filmskog ostvarenja „Ona je rekla” iz 2022. godine. Analiziran je i film o novinarima istraživačima („Svi predsednikovi ljudi” iz 1975), zatim o levičarskim idejama u očima Holivuda („Crveni”, 1981), o literarnom novinarstvu („Kapoti”, 2005), o modnom novinarstvu („Đavo nosi Pradu”, 2006) i druga ostvarenja, a jedini analizirani film koji nije iz holivudske produkcije jeste „Sladak život” Federika Felnija iz 1960. godine.

„Građanin Kejn je stekao bogatstvo postavši medijski magnat (paralela sa Mardokom, Zakerbergom, Ilonom Maskom), ali on ide korak dalje, i želi samo dve stvari, od kojih nijednu neće dobiti: političku moć i ljubavnu sreću”, konstatuju autorke, dok za Felinijev film kažu: „Termin paparaco uveo je Federiko Felini 1958. u filmu 'Sladak život' koji je prikazan 1960”, i tvrde da danas ovaj film prepoznajemo kao klasik žurnalističkog filmskog žanra. Prema njihovim rečima, film „Svi predsednikovi ljudi” gradi novi žanr, on zadovoljava sve hičkokovske postulate o izvanrednom filmskom ostvarenju i istovremeno je detektivski film o istraživačkom novinarstvu i neverovatno upornim, hrabrim i sposobnim novinarima koji dokazuju da upornost, sistematičnost i hrabrost za noć od početnika načine profesionalca.

Miomir Petrović se u predgovoru knjige poslužio i jednom zanimljivošću, tvrdeći da među filmolozima postoji teza da je kinematografija Hong Konga ranih sedamdesetih godina prošlog veka (borilački filmovi, najprepoznatljiviji u ostvarenjima Brusa Lija) zamenila „plesački” i „plivački” film klasičnog Holivuda (filmovi Freda Astera, Ester Vilijams i „Bal na vodi”...). Pobornici ove teze, kaže on, govore da je nastalu prazninu u produkciji „koreografskog” (plesnog) filma popunila upravo produkcija Hong Konga i njihovih borilačkih filmova.

„Ukoliko pratimo ovu misao, moguće je tvrditi da je nakon pionira sa Divljeg zapada iz vesterna – kada se već američka svakodnevica preselila iz divljine i njenih izazova u betonsku džunglu, asfalt i drugačije, urbane izazove – novi holivudski pionir postao upravo novinar. U kinematografskom smislu njegov urednik i redakcija pretvorili su se u čestitu šerifovu postaju, vlasnik dotičnog medija zamenio je dramsku funkciju pokvarenog i halapljivog vlasnika lokalnog rudnika, a čitaoci/gledaoci datih novina ili TV stanice su transmutirali u pravdoljubiv narod na ivici pucanja zbog mnogobrojnih društvenih nepravdi... Tako možemo reći da je čak i u okvirima filmske teorije arhetipa u jednom trenutku razvoja filmske estetike novinar postao pionir, pravedni revolveraš, avanturista, tragalac za ’izgubljenim kovčegom’...”, piše Miomir Petrović u predgovoru ova zanimljive knjige.