Lirska odbrana Beograda

Obimna i bogato ilustrovana monografija „Beograd iznad Istoka i Zapada” autora Branislava Matića (u izdanju „Princip presa”) poetskom rečju i slikom prikazuje prebogatu istoriju i kulturu našeg glavnog grada, njegov opstanak kroz vekove borbi, u duhu ideje: „Ne odlučujem da li ću krenuti u boj po tome kolika sila naspram mene stoji, nego po tome kolika je svetinja koju branim.” Beograd nije opisan između Istoka i Zapada, već kao div koji se uzdiže iznad takvih podela, u poglavljima što vode kroz istoriju i san o njoj, kroz stare hronike i mesta gde se uvek vraća. Matić obrazlaže i svojevrsni beogradski pogled na svet i stil, navodi sve pesme o Beogradu, beležeći sve najvažnije istorijske datume vezane za ovaj grad i nastanak njegovih institucija i spomenika, ljude koji su imali presudnu ulogu, kao i zapise o njemu.

„Menjala su se vremena i imenici, civilizacije i vere, jezici i tehnologije, ali je najdublji obrazac Beograda ostao isti”, kaže se u vašoj knjizi. Koji je to obrazac?

Za Jug ti si Sever, za Sever si Jug. Za Istok si Zapad, za Zapad si Istok. Ako hoćeš da budeš nešto, ne pokušavaj da budeš sve. Možeš opstati samo u onome što zaista jesi i samo ako prepoznaješ sva svoja lica, svu svoju decu. Most si; ako se osloniš samo na jednu obalu, srušićeš se. Tvoji putevi ne mogu biti samo horizontalni, već iz dubina arhetipa vode uvis. Iznad Istoka, Zapada, Severa, Juga. Tvoj ključ nije u geografiji i kvadraturi, nego u duhu i jeziku. Moraš biti veći od sebe i svoje sudbine, stariji od svog imena, mlađi od svojih potomaka, neizračunljiv svojim neprijateljima. Moraš znati kako se u ropotarnicu istorije ispraćaju tobože večna carstva i nezamenjivi ljudi... To su neki elementi večnog obrasca Beograda. Učini se ponekad da to i nije samo jedan grad, nego jedna velika bela ideja koja traži svoje posvećenike. Ona se ne može razumeti kroz neuroze moderne metropole, gunđanja zbog gužvi i komunalnih problema, bolesna strančarenja i podvodački turizam. Ali može se nazreti kroz važne odrednice srpske kulture: beogradski književni stil, beogradski humor, beogradski pogled na svet.

U istoriji grada uviđate ne samo zakonomernost ratova, osvajanja, rušenja i građenja već i ono metafizičko, sudbinsko. Zašto su se posle mnogih plemena i naroda, osvajača i prolaznika, Srbi i Beograd prepoznali i ostali zajedno?

Najdublji obrazac Beograda, vidljivog i nevidljivog, isti je kao srpski. Otud susret i razumevanje najvišeg reda. Srbi i Beograd međusobno ne postavljaju suvišna pitanja, ne objašnjavaju božanske paradokse i umeju da „strašne lavove” obrišu gumicom. Zato Beograd pred Srbima otvara dveri na kraju 13. veka, kada je deo njih došao na sever sa kraljem Dragutinom da se iznova skući. Zato su Srbi usvojili Beograd na početku 15. veka, kada je bio samo slavna ruševina, i sa despotom Stefanom učinili ga „sedmovrhim i nebolepim”. Svi znamo istorijske, geopolitičke, vojne ili ekonomske razloge, ali ovde nije samo o tome reč. Potrebno je, objašnjavah, nešto mnogo više da bi jedan narod odlučio da svoju prestonicu postavi na granicu, da živi na rtu u tuđinskom moru, često pod opsadom, i da to svoje središte brani do smrti. Bili su tu stolećima i Kelti, i Rimljani, i Vizantinci, i Bugari, i Turci, i Austrijanci, i Ugari, i značajne zajednice trgovačkih naroda. Svi su imali zdanja, bedeme, hramove, pristaništa, bazare. Ali samo Srbi imaju veliku poeziju o Beogradu: posebne antologije, preko stotinu pesnika, više od dve stotine pesama, raznih vrsta, u svim književnim epohama. Beograd je za Srbe, dakle, i grad od pesama. U naše vreme, kad ovim izuzetnim gradom pokušavaju da haraju utvare propalih država i tuđinskih ideologija, i moja knjiga može se čitati kao lirska odbrana srpskog Beograda.

I ovo delo pokazuje koliko je Beograd stradalni grad, rušen više od 40 puta, i iznova građen. Ipak, posebno ste istakli stradanje i odbranu iz 1915. i 1999. godine.

Svaki izbor je stav. Odbranu iz 1915. dočarava znamenita beseda majora Dragutina Gavrilovića, kao i spomenik koji je srpskim braniocima Beograda podigao zadivljeni neprijateljski komandant August Makenzen. A godine 1999, osim ratničkim herojstvom i dovitljivošću, branili smo se eksplozijom duha i kulture. Šokirali smo svet koncertima na naciljanim mostovima, pesničkim maratonima, prepunim pozorištima i pravom antologijom grafita i performansa. U to se ne sme pucati i napadači nisu imali izlaznu strategiju. U pravu je bio pesnik Novica Tadić: „Tog proleća na nebu iznad Beograda 78 dana i noći gledali smo propast Zapada.”

Beograd su i ljudi, njegovi stvaraoci i umetnici koji su ga svojim životom ovekovečili. Kada pomislite na ovaj grad, na koje ljude pomislite?

Pomislim na Despota koji zamišljen stoji u biblioteci, u zastakljenoj najvišoj kuli svog zamka, na Milutina Milankovića i Miku Alasa koji na Univerzitetu dele isti sobičak, pa prvi dolazi samo pre podne, dok je ovaj drugi u ribolovu na Savi. Pomislim na svevremenu lepu Beograđanku koja vilinski zanavlja grad i pomaže nam da izdržimo. Pomislim na Vaska Popu koji nam jedne noći u „Poslednjoj šansi” priča da se olistali predački štap vratio u Beograd. Pomislim na lucidnog Acu Lončara koji sa svog prozora u Dositejevoj žbirima Udbe diktira doušnički izveštaj o sebi, na Dragoša Kalajića koji mi u svom ateljeu podno Crvenog krsta objašnjava zašto je Beograd tajni centar sveta, na „Idole” dok pevaju pesmu „Devojko mala”, na Saleta Đorđevića koji hrabro uzima loptu, pretrčava teren i u poslednjoj sekundi „trojkom” potapa Hrvatsku, na Miloša Crnjanskog koji jedne snežne večeri 1921. na Terazijama kupuje sutrašnje novine od kolportera Mihaila Maksimoviča, budućeg Svetog Jovana Šangajskog. Pomislim na najbolje hroničare i mitografe Beograda, od kojih gotovo da niti jedan nije rođen tu (Duško Radović, Momo Kapor, Dragan Lakićević, Libero Markoni, Dejan Medaković...). Pomislim na vas koji pišete ovakve tekstove i još verujete u reč, uprkos svemu. U pravu ste: daleko najlepša građevina u Beogradu su Beograđani.

Ali Beograd su i žrtve stradale od ideologije, sahranjene u neobeleženim humkama... i njih se sećate?

U velikoj književnosti Beograda važno mesto imaju plačevi i lamenti. Ima se u Beogradu za čim i nad čim plakati. O beogradskim žrtvama komunističkog terora 1944–1946. pisao sam u „Dugi” još 1990 (tužili su me zbog toga više puta i sve procese sam dobio.) Potom je vladika Atanasije Jevtić služio opela nad tim masovnim neobeleženim grobnicama u Lisičjem potoku, ispod jednog fudbalskog igrališta na Senjaku, ispod parka i dela plaže na Adi... Neopojane kosti mučenika dozivaju u noći i ne smeju se prećutati. Koliko se sećamo, toliko nas ima.

Čuvena kafana „Dardaneli” bila je davno srušena, vremenom nestaju mnoga obeležja beogradskog stila i kulture. Kako da Beograd postane metropola i po tome što će čuvati svoju prebogatu istoriju na svakom koraku, bilo iz kog da je perioda ili ideološke struje?

„Zrelost je sve.” Bivalo je više puta u istoriji da Beograd zaposednu ljudi koji ga ne razumeju i ne vole. Nedorasli, pohlepni i iskompleksirani, nanosili su veću štetu od ratnih rušilaca. Beograd je uvek morao da pronađe snagu u sebi, da i takve obuzme svojim duhom i nametne svoja pravila, pored ostalog nadmoćnom kulturom, povratkom stida i „uličnim borbama”. Metropole se ne grade na provincijalnom epigonstvu i prostačkom podražavanju. Pravi Beograđani znaju i zašto i kako.