Kad se sve uruši u životu, shvatimo da nismo na dobrom putu

Teškoće u životu su vrlo važne i dragocene. One te jačaju. One ti govore i pokazuju koliko stvarno možeš. I da nema teškoća, ne bismo osetili šta smo uradili, koliko smo napredovali i ne bismo mogli da gradimo samopouzdanje. Kada idemo kroz život i kada imamo dovoljno empatije i prema svojim roditeljima i prema okruženju, kada imamo dovoljno lične odgovornosti, onda na kraju shvatimo da nije bilo teško. Ovo je u podkastu „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” istakao Siniša Ubović, glumac i trener ličnog razvoja.

On je objasnio da je ponosan na svaki segment svog životnog putovanja i da su to neke poruke koje prenosi svojoj deci. Fakultet dramskih umetnosti upisao je iz petog pokušaja, bio je i konobar, i di-džej, prodavao je seme palme, radio na građevini… Sada kaže da radi ono što voli.

– Mi ne treba da se stidimo nijednog segmenta svog puta. Kada pričam o periodu devedesetih godina prošlog veka, tada sam završio srednju školu, u vreme najveće krize. To je bilo vreme kada smo stajali u redovima da bismo nešto kupili. Sećam se da sam stajao u redu satima da bih kupio cigarete za roditelje i komšiluk. Plate koje su roditelji mogli da obezbede i da nas nekako prehrane iznosile su pet maraka, to je sada dva-tri evra. Meni je negde bilo prirodno da nešto radim iako me roditelji nisu na to terali. Kada sam završio srednju školu shvatio sam da ne mogu da sedim i da džabalebarim. Meni je nenormalno da danas sa 25 godina sediš u kući i čekaš da ti roditelji daju novac. Naši roditelji, pogotovo na ovim prostorima, sve će da daju za svoju decu, pa možeš i da sediš i da ležiš i da budeš sa njima do četrdesete. Prosto, nikada nisam na to pristao. Čak sam i upisao Višu poslovnu školu, za koju sam video da nije moj izbor – rekao je Ubović.

Serija „Miris kiše na Balkanu”, zahvaljujući kojoj ga je šira javnost u Srbiji upoznala, pojavila se 2010. godine, a to je bilo nakon 14 godina njegovog profesionalnog bavljenja glumom.

– Ničeg nije bilo euforičnog, ali ono što sam primetio jesu ljudi koji su me na ulici prepoznavali, zaustavljali, želeći nešto da me pitaju. Drago mi je da ljudi vole tu seriju, zato što je to dokaz da u stvari kada radimo nešto što je Ljubiša Samardžić vrlo mudro vodio, a Gordana Kuić tako pitko napisala, a govori nekako o ovim našim prostorima i o nekoj epohi, o nekom davnom vremenu, da je i dalje nekako prisutno. Mislim da je emocija nešto što nas povezuje i po tome i pravimo selekciju da nam se nešto dopada ili ne – smatra Ubović.

Gost našeg podkasta je objasnio da mu je trebalo dosta vremena da shvati koliko zapravo ima loše mišljenje o sebi i negativan pogled na razne stvari. Tvrdi da nije bio neki mračnjak generalno, ali da su ga suštinski životne stvari vodile i da je živeo s nekim uverenjem da njemu jednostavno u životu sve mora da ide – nekako teško. To je onaj trenutak, kaže Ubović, kad stanemo i pomislimo – nisam dovoljno dobar. To je ključ svih naših životnih nedaća.

– Pronašao sam se u jednoj knjizi Amerikanke Lujze Hej. Nekoliko meseci kasnije video sam neki dokumentarni film o njenom životu i kad sam video tu ženu na filmu osećao sam se kao da je poznajem. I onda sam odlučio da ću joj napisati mejl kako bih joj zahvalio zato što mi je njena knjiga pomogla. Tri meseca se niko nije javio, a zatim je neka njena sekretarica u neželjenoj pošti našla taj mejl. Lujza Hej je to pročitala i odlučila da prvi put u životu nekome da stipendiju. Meni je dala stipendiju da dođem na neki njen program u SAD. Nisam znao ni gde idem. U isto vreme mi je Ljubiša Samardžić rekao da ne mogu da idem u SAD tada jer počinje snimanje za seriju „Miris kiše na Balkanu”. Sećam se da sam mu rekao da je to samo deset dana odsustva. A on mi je odgovorio: „Ma kakvih deset dana kada igraš glavnu ulogu. Čitavog života čekaš ovu šansu i šta ćeš sad, da odigraš ulogu ili da odeš u Ameriku na neku edukaciju”. Rekao mi je da idem kući i da donesem odluku. Nisam želeo ničega da se odreknem. Stalno su pred nama neki životni izbori koji pravimo i gde se govori – ne možeš i jare i pare. A ja sam želeo da zgrabim život – otkriva Ubović.

I stvarno mu se dogodilo čudo, pozvali su ga ljudi iz Ljubišine produkcije, jer im je tražio da mu se javi termin kada mora da ide u Ameriku, kako bi promenili raspored snimanja. I tako da se Siniši Uboviću otvorio i jedan i drugi put.

– To je možda bilo prvi put u životu da sam negde bio čvrst u svojoj nameri i ideji da ostanem na svom putu. I isto tako hrabar. Možda jednostavno ne bih otišao u Ameriku ili možda ne bih snimao tu seriju, ali nisam hteo ni jednog ni drugog da se odreknem po cenu da ništa ne dobijem ili po cenu da sve dobijem. I na kraju je zaista život bio darežljiv. Negde je i Ljubiša valjda to i osetio i prepoznao i zaista sam mu na tome beskrajno zahvalan. Prvo, na prilici koju mi je dao u toj seriji da igram, ne zato što je to glavna uloga, nego da igram u nečemu što ostaje. Ta serija je svedočanstvo nekog vremena u kom je nastajala i svedočanstvo vremena o kom govori. A opet, s druge strane, dao mi tu mogućnost da mogu da odem u Ameriku i da se sretnem i sa tom Lujzom Hej, zahvaljujući kojoj već četrnaest-petnaest godina organizujem njene programe na ovim prostorima. Kada se mi usmerimo ka životu, tada život počinje da se usmerava ka nama. Jer možda život zna da ti nešto ne treba. Tako da ne treba da očajavamo. Neke stvari koje mi život nije dao verovatno nisu ni trebale da se dogode – istakao je Ubović.

Intuicija ga je vodila i kada je dobio dobru ponudu za snimanje jedne nove serije. Kada je pročitao scenario, odmah je imao ideju šta bi voleo da igra, ali su mu ponudili nešto drugo.

– Isto je bila velika uloga, ali sam osećao da to nije za mene. Ako tebi tvoj unutrašnji osećaj kaže to nije za tebe, pusti, neka to dobije da igra neko ko će biti presrećan, ko će uživati u tome, a ne ja da radim to sa osećanjem da li mi je to trebalo ili ne. A ubrzo posle toga – desilo mi se nešto mnogo bolje. I to je uvek tako. Tačno svako od nas dobro, odlično zapravo, zna šta je dobro za njega. Samo je pitanje da li hoće da prizna ili ne – pojašnjava Ubović.

Njegova knjiga „Jači od bola” nastala je kao rezultat jednog motivacionog treninga na kojem je bilo 300 ljudi i koji je trajao tri dana.

– Ne možemo da napredujemo ni u karijeri, ni bilo gde, ukoliko postoji nešto unutar nas što nas tako silno boli. Naš zadatak jeste da se sretnemo sa svojim bolom, da ga prevaziđemo, da uradimo nešto po tom pitanju, kako bismo mogli da idemo dalje. Moja nova knjiga u izdanju „Lagune” zove se „Povratak u mir”. Mnogo je važno da možeš da nađeš svoj mir. Mir sa sobom, mir u duši, mir u svom okruženju, mir na ovom globalnom nivou. Mi ne možemo nijednu odluku da donesemo iz faze nemira. To ljudi ne mogu da shvate. Mnogi se pitaju zašto sam dao naziv knjizi „Moja baba zen budista”? Ta žena koja je i rat prošla, i nemaštinu, i bedu, i sirotinju, i skrivanje po šumama, i doživela da joj pola porodice u jami završi, da odgaja decu u najtežem periodu, pa zidanje kuće sa jednom platom i podizanje njih desetoro u zajednici koji žive u trenutku... Sve to prolazi i stalno mir. Pa odakle taj mir dolazi? Taj mir dolazi iz prihvatanja života. To je život. Junak mog romana kreće na neki jako dalek put da dođe do nekih znanja, a u stvari čitavo učenje mu se desi upravo u razgovoru sa njegovom babom – navodi Ubović.

Gost našeg podkasta otkriva da je prolazio kroz razne životne nedaće, ali da ga ništa nije „slomilo”. Držao je piceriju, zbog čega se našao u dugovima koji su iznosili oko 30.000 evra i nije znao kako da ih vrati.

– Nekako verujem da mi u životu imamo, s vremena na vreme, priliku da se izdignemo iznad užasa u kome smo. Samo je pitanje da li mi na to odgovorimo ili ne. Nekada je potrebno da se toliko sve uruši u našem životu da bismo mi shvatili da nešto više ne treba da radimo, da to više ne ide, da to nije dobar put. Koji još šamar od života ti treba da to shvatiš? Meni je to bio trenutak beznađa 2009. godine. To je bio moj pad lični. Moj vapaj. Bukvalno sam kleknuo na kolena i pomolio se bogu, iako nisam u tom trenutku bio neki veliki vernik. Ne desi se odmah nikakvo prosvetljenje, ali se dese znakovi pored puta. Treba ih samo pratiti. I odjednom sam korak po korak krenuo da menjam nešto u svom životu. Mislim da je prihvatanje osnova svega. Nemoj da se baviš time zašto se to dogodilo, kako je moguće. Prihvati svoju situaciju kao poligon za dalji rast. Druga stvar je – umiri se. I razmisli o tome kakav život želiš stvarno da živiš. Može da se ostvari. I treća stvar je, zapitaj se šta je to što možeš odmah da uradiš kako bi krenuo ka tome? Pozitivan stav je pogled ka rešenju – kaže gost našeg podkasta.

U nekom trenutku čovek mora da preseče i da okrene novi list. Ubović čvrsto smatra da kada sebe sagledamo na drugačiji način, mi ćemo i stvarnost oko sebe videti drugačijim očima i samim tim ćemo drugačije ulaziti u odnose. On čvrsto veruje u to da su svi odnosi koje imamo dati iz nekog razloga, a to je da neki deo sebe iscelimo. I da neke ljude jednostavno moramo da upoznamo u životu, jer su poslati da se nađu na našem putu promena.

Knjiga Lujze Hej mi je promenila život

Siniša Ubović objašnjava da je za američku motivacionu govornicu i pisca Lujzu Hej saznao tako što je njegova supruga pronašla njenu knjigu bačenu u ulazu zgrade.

– Donela je tu knjigu u kuću i priznajem da mi je bila potpuno neinteresantna. Nisam hteo uopšte da je čitam. I šest meseci kasnije, kad sam prolazio kroz neku svoju i zdravstvenu i profesionalnu krizu, dok sam nešto iz biblioteke tražio da čitam, bukvalno je ta knjiga pala sa police. Pomislio sam: „hajde da pročitam to lako štivo”… I kako sam krenuo da čitam tu knjigu, samo sam mislio o tome kako ta žena piše sve o meni. Kao da je sve bukvalno što piše posvećeno meni, kao da se tiče mene. I svih mojih životnih grešaka, svih mojih negativnih razmišljanja, svih mojih pogleda, ideja u životu, bolnih iskustava s kojima ja nisam znao kako da se izborim, svih mojih gledanja... – istakao je Ubović.

Budimo iznad proseka

Stav Siniše Ubovića je da možemo i moramo da radimo na tome da budemo iznad proseka. – Kad pričam o tome, ne pričam da sada ti treba da budeš prst u oko bilo kome i da bilo koga maltretiraš time što je tvoj život počeo da funkcioniše. Ili da uopšte maštaš o tome i govoriš: „Ja moram samo da se izdignem iznad drugih.” Prosek je upravo ono naše – ne talasaj, nemoj da skrećeš pažnju na sebe, šta će ti više od ovoga. I onda kad pogledaš tako, ti u stvari sputaš neki svoj dar. Ti negde sebe spustiš da ne bi druge uznemirio. Najčešće neke do kojih ti je najviše stalo. Stvarno mislim da niko na ovom svetu nije ovde bez razloga. Suštinski, ako ima nešto u tebi što nije izraženo, što nije ostvareno i zbog čega ti na primer u nekom trenutku osećaš da patiš, da nisi uradio nešto, kreni za tim, uradi to. Odvaži se – napominje naš gost.

Podkast sa Sinišom Ubovićem, glumcem i trenerom ličnog razvoja, možete pogledati na jutjub kanalu „Politike” – @politika1904