MIŠ, MAČKA I DRUGE PRIČE

U jeku sankcija i ratova, u kojima zvanično nismo učestvovali, Života Panić, najdeblji načelnik Generalštaba koga pamti ovdašnja vojska, ma kako se ona kroz noviju istoriju zvala, izjavio je da nam niko ne može ništa, jer je Srbinu dovoljan komad jagnjetine i parče hleba.

Ne bih baš rekao da se ovi naši odnose prema svetskoj ekonomskoj krizi na isti način, po onoj narodnoj – neće grom u koprive, odnosno s tim stepenom praznoglave arogancije, ali, kao i uvek u ovakva teška vremena, nameće se pitanje političke pristojnosti i društvene solidarnosti, a to su discipline u kojima se teško uvežbavamo.

Pred svima nama je teška godina – da li je u pitanju samo jedna – u kojoj bi i stagnacija bila nekakav uspeh. Nisam za to da se vladi kojoj je u ruke zapao „vruć krompir” gleda kroz prste zato što svetska finansijska i ekonomska kriza kao neki plimni val stiže i do naših obala. Naprotiv. Mislim da od ove vlade baš sada treba zahtevati da se pokaže sposobnom da upravlja krizom i da bi politička pristojnost nalagala opoziciji da kao neki „pas čuvar” bdi nad ostvarenjem tog interesa.

Kontraproduktivno je otuda uporno zalaganje da se na pogrešnim pitanjima sada otvori skupštinska rasprava o poverenju vladi, rasprava koja bi blokirala svaki operativni rad na donošenju i usaglašavanju onih odluka koje treba da omoguće preživljavanje posledica globalne krize.

Na stranu sad čitav jedan ešelon estradnih ekonomista koji je podgrevao strah građana od skore propasti sveta. Nedostatak pristojnosti najčešće je posledica nekakvih ličnih ambicija, makar bilo u pitanju puko samoreklamerstvo. Ali valja reći da širenje masovne psihoze straha, koja je u prvim danima povećanog broja vesti o krizi izvukla s računa u bankama najmanje 10 odsto štednih uloga, ne služi na čast ljudima koji su po prirodi svog obrazovanja morali znati koliko je zapaljiva smesa objektivne krize i veštački izazvane panike.

Jasno je da vlada krizu koristi kao izgovor za odustajanje od nekih nerealnih obećanja – od famozne Palmine žirafe do povećanja penzija – kojima je platila cenu koalicionog saveza, ali rekao bih da je u ovom trenutku to slab razlog da, kako primećuju analitičari domaće scene, zbog odustajanja od „meda i mleka” bude uvaljana u „,katran i perje”. Tadićeva vlada, istina, batrga se kako da ispliva iz sopstvenih neumerenih „socijalnoodgovornih” obećanja overenih i paktom sa SPS-om. Potcenili su nadolazeću krizu ili im niko nije javio da stiže i na naša vrata. Sada se vade providnom demagogijom:smanjuju plate članovima upravnih odbora, ograničavaju upotrebu službenih automobila... Čak i pozivaju bogate Srbe, preduzetnike, da povećaju stepen svoje socijalne odgovornosti umesto da ih stimulišu da zarade što više. Prizivaju aranžman sa MMF-om, što nije loše, ali je vrlo providno da će im on služiti kao kišobran da ih zaštiti od one vrste padavina čiji će uzrok biti u činjenici da u ovim uslovima teško da će moći da se ostvare predizborna i postizborna koaliciona obećanja.

Vladu koja je u stanju poluraspadanja najžešće osporava Vojislav Koštunica i njegovi. Ali, način i teren na kome se to radi ne samo da su pogrešni već su i kontraproduktivni po samog Koštunicu. U noći kada je suštinski prihvaćen srpski uslov za razmeštaj Euleksa na teritoriji Kosova i Metohije, samo se Slobodan Samardžić, njegov portparol za ovu temu, složio s rukovodstvom kosovskih Albanaca, odnosno tvrdio je da to ništa ne valja.

Drugim rečima, i opozicija ovoj vladi ima deo odgovornosti za onaj komad jagnjetine i parče hleba. Vidimo da stepen te društveno odgovorne kohabitacije između vlasti i opozicije svuda u svetu raste sa stepenom izloženosti krizi i da niko u ova teška vremena ne otvara frontove koji unose dodatnu nestabilnost.

Ima dana kada se od nepogode pod isti krov sklone miš i mačka.

Glavni urednik nedeljnika „Vreme”