Moralne dileme drugarstva

Venecija, Lido – Žoan oseća da više ne voli svog supruga Viktora i oseća bol što je nepoštena prema njemu. Njena najbolja prijateljica Alis odavno ne oseća strast prema partneru Eriku, ali smatra da treba da ostane u vezi ne znajući da je Erik već duže vara sa trećom prijateljicom Rebekom – i ovo je kratki siže filmske priče „Tri prijateljice” s kojom se francuski scenarista i reditelj Emanuel Mure takmiči za „Zlatnog lava” na 81. Mostri.

Autor filmova poput nagrađivanih „Ljubavnika”, „Madmazel de Žonkijer” i „Ljubavne afere”, sada u razgovoru za „Politiku” kaže da je želeo da „izgradi priču oko tragičnosti lika Žoan u tumačenju Indije Her i drugih situacija koje nadoknađuju opšte raspoloženje i dominantne stavove njenih prijateljica Alis (Kamil Kotan) i Rebeke koju tumači Sara Forestije, ali da film nije gradio samo kao melodramu već i kao humorno, povremeno i hirovito viđenje prijateljstva koje ostaje netaknuto iako su njihovi ljubavni životi u međusobnom previranju…

Čudno, ali uprkos izdajama i neiskrenosti prijateljstvo u vašem filmu nikada ne doživljava krizu?

Prijateljstvo dozvoljava zanimljive i delikatne varijacije u raznim situacijama koje uključuju i moralne dileme i odgovornost, pojačano interesovanje za interese drugih ljudi, a ponekad i pribegavanje laži da se ne povrede drugi. Sve tri ove žene su kao likovi i lepi i pomalo smešni. One se bore sa svojom savešću, ponekad ne uzimaju u obzir da drugi ljudi okolo pate, ali sve vreme pokušavaju da isprave stvari.

Među vašim likovima nema želje za osvetom ili odricanjem od takvog prijateljstva?

Volim da svoje likove suočavam sa moralnim dilemama, ali oni nisu heroji. Oni mogu biti nepoverljivi, sebični, ćudljivi, mogu nespretno reagovati, ali su i sposobni za promišljenost i skrupule. Kako se drugi nose sa takvim situacijama? Volim likove koji greše, počinju iznova, pa opet greše. Pomislite na Bastera Kitona koji pada, ustaje, pa ponovo pada. Pad za padom, on ide dalje ne osvrćući se, ne okrivljujući nikoga. Volim likove koji se izgube u svojim snovima, u svojoj opsesiji, koji izgube svoj put, ali nađu drugi, pa sve ponovo. Kroz ove tri prijateljice postavlja se pitanje kako možete biti iskreni prema sebi, a da ne povredite druge ljude? Zanima me to jezgro intimnosti. Odsustvo ozlojeđenosti tamo gde bi se moglo očekivati da logično postoji. Moj je nameran izbor bio osmišljavanje likova koji se nikada ne okreću jedni protiv drugih.

Vi ste onda sentimentalna osoba?

Nije to pitanje sentimentalnosti, već više pokušaj da pronađem kroz ovu priču sopstvenu glasovnu barijeru. Mislim da je svako od nas društveno biće, i sam i u paru i sa porodicom i sa društvom trudimo se da zadržimo svoju poziciju i angažman. Želimo da ostanemo u grupi, u paru, u porodici, u društvu, da imamo tu svoje mesto, svoj uspeh, želje, snove. A sve to ponekad zahteva i neku vrstu „trgovanja” sa okruženjem, a ponekad i laganje, jer celog života treba negde da stignemo. Iako znaju da su izdani, moji likovi i dalje imaju mnogo skrupula i međusobnog razumevanja.

Sve ovo što smo do sada pričali, pa i sam film, reflektuje tako tipičan francuski način života, ali kako da ostali u čijim se zemljama varanje i izdaja ipak osuđuje da sve ovo razumeju?

Trudio sam se da dam sve od sebe da bih snimio baš ovakav film očekujući da ga internacionalno prihvate i cene. Možda da ga u svojoj imaginaciji dopune, čak promene, a možda i da se u bioskopu zamisle nad idejom kojom se bavim. Meni su sjajni stari filmovi zaista pomogli u odnosu sa samim sobom, a možda će i ovaj moj film podstaći gledaoca da zaroni u sebe i istraži dubine koje inače ne bi mogao.

Zašto ste izabrali žene za glavne junake, a ne muškarce?

Ponekad mi je lakše da izrazim ženski um. Nije da mislim da se ženska i muška psihologija totalno razlikuju, ali iz nekog razloga lakše mi je da žene govore. Možda zato što su one otvorenije, manje se plaše da izraze sebe i ono što osećaju, a možda i zato što ponekad volim da dam određeni scenario određenim glumicama koje imam u glavi. Uveren sam u ideju da, isključujući neki društveni determinizam, nema toliko razlika između muškaraca i žena. I to je ono u šta verujem već duže vreme, počev od čitanja Simon de Bovoar koja je oduvek bila deo mog intelektualnog sveta. Takođe i u nekim mojim scenarijima vrlo često muški likovi na neki način postaju ženski likovi i obrnuto. Zaista mislim da u bioskopu žena može da se identifikuje sa muškim likom iz filma i obrnuto. Zaista se možemo poistovetiti sa različitim likovima, jer film kao da stvara neku vrstu unutrašnjeg pozorišta. Juče mi je jedna gledateljka rekla da su sva tri moja ženska lika zajedno zapravo ona sama. Prepoznala se u sve tri žene.

Ume li vaša junakinja Žoan uopšte da voli? Ona kao da je zbunjena svaki put kada je blizu toga da oseti ljubav?

Prva ideja je možda malo apstraktna, ali ona je neko ko bi da bude iskren prema sebi, oseća da nije toliko zaljubljena u svog partnera. Zna li ona da voli? Možda je prazna i ne može da se otvori za ljubav. Ona ne voli sebe? Možda, ne znam, ali me nije zanimala ta vrsta poštenja. Ona jednostavno ima svest da više ne oseća ništa prema svom čoveku i svesna je njegove boli zbog toga. Oseća i krivicu. Tako se dešava u životu i tako sam želeo da je opišem. Mislim da je način na koji se nosimo sa svojom intimom manje-više isti svuda u svetu. Rekao bih da su različiti samo kodovi, navike.