Моралне дилеме другарства

Венеција, Лидо – Жоан осећа да више не воли свог супруга Виктора и осећа бол што је непоштена према њему. Њена најбоља пријатељица Алис одавно не осећа страст према партнеру Ерику, али сматра да треба да остане у вези не знајући да је Ерик већ дуже вара са трећом пријатељицом Ребеком – и ово је кратки сиже филмске приче „Три пријатељице” с којом се француски сценариста и редитељ Емануел Муре такмичи за „Златног лава” на 81. Мостри.

Аутор филмова попут награђиваних „Љубавника”, „Мадмазел де Жонкијер” и „Љубавне афере”, сада у разговору за „Политику” каже да је желео да „изгради причу око трагичности лика Жоан у тумачењу Индије Хер и других ситуација које надокнађују опште расположење и доминантне ставове њених пријатељица Алис (Камил Котан) и Ребеке коју тумачи Сара Форестије, али да филм није градио само као мелодраму већ и као хуморно, повремено и хировито виђење пријатељства које остаје нетакнуто иако су њихови љубавни животи у међусобном превирању…

Чудно, али упркос издајама и неискрености пријатељство у вашем филму никада не доживљава кризу?

Пријатељство дозвољава занимљиве и деликатне варијације у разним ситуацијама које укључују и моралне дилеме и одговорност, појачано интересовање за интересе других људи, а понекад и прибегавање лажи да се не повреде други. Све три ове жене су као ликови и лепи и помало смешни. Оне се боре са својом савешћу, понекад не узимају у обзир да други људи около пате, али све време покушавају да исправе ствари.

Међу вашим ликовима нема жеље за осветом или одрицањем од таквог пријатељства?

Волим да своје ликове суочавам са моралним дилемама, али они нису хероји. Они могу бити неповерљиви, себични, ћудљиви, могу неспретно реаговати, али су и способни за промишљеност и скрупуле. Како се други носе са таквим ситуацијама? Волим ликове који греше, почињу изнова, па опет греше. Помислите на Бастера Китона који пада, устаје, па поново пада. Пад за падом, он иде даље не осврћући се, не окривљујући никога. Волим ликове који се изгубе у својим сновима, у својој опсесији, који изгубе свој пут, али нађу други, па све поново. Кроз ове три пријатељице поставља се питање како можете бити искрени према себи, а да не повредите друге људе? Занима ме то језгро интимности. Одсуство озлојеђености тамо где би се могло очекивати да логично постоји. Мој је намеран избор био осмишљавање ликова који се никада не окрећу једни против других.

Ви сте онда сентиментална особа?

Није то питање сентименталности, већ више покушај да пронађем кроз ову причу сопствену гласовну баријеру. Мислим да је свако од нас друштвено биће, и сам и у пару и са породицом и са друштвом трудимо се да задржимо своју позицију и ангажман. Желимо да останемо у групи, у пару, у породици, у друштву, да имамо ту своје место, свој успех, жеље, снове. А све то понекад захтева и неку врсту „трговања” са окружењем, а понекад и лагање, јер целог живота треба негде да стигнемо. Иако знају да су издани, моји ликови и даље имају много скрупула и међусобног разумевања.

Све ово што смо до сада причали, па и сам филм, рефлектује тако типичан француски начин живота, али како да остали у чијим се земљама варање и издаја ипак осуђује да све ово разумеју?

Трудио сам се да дам све од себе да бих снимио баш овакав филм очекујући да га интернационално прихвате и цене. Можда да га у својој имагинацији допуне, чак промене, а можда и да се у биоскопу замисле над идејом којом се бавим. Мени су сјајни стари филмови заиста помогли у односу са самим собом, а можда ће и овај мој филм подстаћи гледаоца да зарони у себе и истражи дубине које иначе не би могао.

Зашто сте изабрали жене за главне јунаке, а не мушкарце?

Понекад ми је лакше да изразим женски ум. Није да мислим да се женска и мушка психологија тотално разликују, али из неког разлога лакше ми је да жене говоре. Можда зато што су оне отвореније, мање се плаше да изразе себе и оно што осећају, а можда и зато што понекад волим да дам одређени сценарио одређеним глумицама које имам у глави. Уверен сам у идеју да, искључујући неки друштвени детерминизам, нема толико разлика између мушкараца и жена. И то је оно у шта верујем већ дуже време, почев од читања Симон де Бовоар која је одувек била део мог интелектуалног света. Такође и у неким мојим сценаријима врло често мушки ликови на неки начин постају женски ликови и обрнуто. Заиста мислим да у биоскопу жена може да се идентификује са мушким ликом из филма и обрнуто. Заиста се можемо поистоветити са различитим ликовима, јер филм као да ствара неку врсту унутрашњег позоришта. Јуче ми је једна гледатељка рекла да су сва три моја женска лика заједно заправо она сама. Препознала се у све три жене.

Уме ли ваша јунакиња Жоан уопште да воли? Она као да је збуњена сваки пут када је близу тога да осети љубав?

Прва идеја је можда мало апстрактна, али она је неко ко би да буде искрен према себи, осећа да није толико заљубљена у свог партнера. Зна ли она да воли? Можда је празна и не може да се отвори за љубав. Она не воли себе? Можда, не знам, али ме није занимала та врста поштења. Она једноставно има свест да више не осећа ништа према свом човеку и свесна је његове боли због тога. Осећа и кривицу. Тако се дешава у животу и тако сам желео да је опишем. Мислим да је начин на који се носимо са својом интимом мање-више исти свуда у свету. Рекао бих да су различити само кодови, навике.