​Publika treba da plače, a ne izvođači

Ako ste voleli Pavarotija, volećete i Jonasa Kaufmana, rekli bi poštovaoci opere, a mi ćemo imati tu mogućnost da uskoro slušamo ovog vrhunskog tenora, dok je njegov glas u punoj snazi, a on na vrhuncu svetske karijere. Posle nastupa na letnjim festivalima na Majorki, u Gštatu, Baden Badenu i gostovanja u veronskoj areni, ovaj trenutno najprestižniji nemački operski umetnik svečano će otvoriti 56. Bemus, 1. oktobra od 20 časova u Centru Sava, u Beogradu. Uz Vojvođanski simfonijski orkestar, pod upravom Johena Ridera, slavni umetnik izvešće zanimljiv program s najlepšim arijama svog faha i nezaboravnim numerama filmske muzike, poput „Marija” iz mjuzikla „Priča sa zapadne strane”, objavljenim na njegovom prošlogodišnjem albumu „The Sound of Movies”. Kritika opisuje Kaufmana kao pevača koji ima „baritonsku snagu u donjem registru, čiste visoke tonove i nežni svetlucavi srednji opseg – sve spojeno u luksuzni legato”. Slavu je stekao kao izvođač francuskog, nemačkog i italijanskog repertoara. Među njegovim najpoznatijim ulogama su Don Hoze, Verter, Don Karlos, Otelo, Andre Šenije, Mauricio, Loengrin, Parsifal i Florestan, čije je likove oživeo na najznačajnijim svetskim scenama.

Na otvaranju Bemusa imaćemo privilegiju da čujemo arije iz poznatih opera Ponkijelija, Bizea, Pučinija, Đordana, ali i pesme iz filmova kao što su „Bilo jednom u Americi” i „Gladijator”. Kako doživljavate ovako koncipirane koncerte?

Volim raznovrsnost, volim da pevam na različitim jezicima i u različitim stilovima. Ne samo zato što bi mi bilo dosadno da interpretiram iste programe iznova i iznova, već i zato što me ova svestranost čini fleksibilnim u svakom pogledu: vokalno, stilski, muzički i lingvistički. I zato se nadam da će i publika dobiti nešto od toga što me čuje ne samo u operskim arijama, već i u velikim hitovima iz filmske istorije.

Da li ste ranije bili u Beogradu i da li poznajete nekog srpskog muzičkog umetnika? Da li ćete imati vremena da upoznate naš glavni grad?

Prvi put ću biti u Beogradu, nikada ga nisam video i zaista se radujem što ću ga upoznati. Nažalost, neću imati dovoljno vremena da vidim sve što me zanima. Kad je reč o srpskim pevačima, padaju mi na pamet dva imena: sopran Olivera Miljaković, koja je pevala bezbroj puta u Bečkoj državnoj operi i poznajem je sa snimaka, i bariton Željko Lučić, koji je interpretirao Žerara na mom debiju u ulozi Andrea Šenijea u Kraljevskoj operi u Londonu 2015. godine.

Ranije ste govorili da vam je opera, kao oblik umetnosti, „misteriozna”. Na koji način? Pomenuli ste i da opera otkriva duh vremena. Po čemu se ova umetnička forma danas razlikuje od prošlih vremena? Zašto je ljudi i dalje vole?

Mislim da je ovaj žanr više magičan nego što je „misteriozan”, zato što nas u najboljem slučaju vodi u drugi svet. Izvanredna operska predstava, u kojoj se sve dobro spojilo, može da izazove neočekivana osećanja u nama, baš kao i sjajan film. Pre sto godina opera je bila mnogo popularnija nego danas – ako ništa drugo, samo zato što nije bilo konkurencije u vidu bioskopa, radija i televizije. Pučinijeve arije bile su pravi pop hitovi za njegovog života. Na ulici su ih pevali i zviždali. Naravno, arije kao „Nesun dorma” i danas su veoma popularne, ali u Pučinijevo vreme opera nije bila umetnička forma za obrazovane ljude i poznavaoce, već za sve slojeve društva, od majstora za pice do profesora. Ali sjajna stvar je to što ova muzika nije izgubila ništa na svojoj moći, ako dozvolite sebi da joj se prepustite. Opera je prepuna emocija, danas isto toliko koliko i pre sto ili dvesta godina. I zato će uvek pronaći put do publike.

Interpretirali ste oko 70 uloga na operskim scenama širom sveta. Koje od njih smatrate svojom „profesionalnom ličnom kartom”, a koje su vam najdraže? Mnoge su emocionalno zahtevne, kako se borite s jakim osećanjima?

Na pitanje o omiljenim ulogama obično kažem da mi je to ona koju trenutno pevam. Naravno, postoje uloge s kojima sam imao jedinstvena iskustva, kao što su Don Hoze, Verter, Loengrin, Don Karlos, Otelo, Pol („Die tote Stadt” Korngold) i Tristan, kao i one koje mi nikad ne dosade, čak i ako sam ih ko zna koliko puta izveo, poput role Marija Kavaradosija u „Toski”. Kad je reč o „emotivnim zahtevima”, uvek se trudim da što više uđem u lik i, uprkos svom unutrašnjem angažmanu, ipak uspevam da svoje pevanje kontrolišem. Zanositi se snagom muzike i dramatičnom situacijom na sceni može biti veoma opasno za pevača. Bilo je nekih umetnica koje su za Madam Baterflaj rekle kako je teško kontrolisati svoje emocije u momentu kad se Baterflajova oprašta od svog deteta pre nego što će izvršiti samoubistvo. Ako počnete tada da plačete, izgubljeni ste. I kao što staro pozorišno pravilo kaže: publika treba da plače, a ne izvođači.

Imate dinamičan profesionalni život, s intenzivnim rasporedom nastupa. Kako održavate ravnotežu u svom životu i uspevate da ostanete prizemljeni i motivisani?

Pa, to je najveći izazov za putujuće umetnike: pronalaženje ravnoteže između profesionalnog i privatnog života. Ono što je na prvom i najvažnijem mestu jeste moja porodica. Ne gledaju me kao umetnika, već kao supruga i oca i to me uvek vraća na zemlju i u realnost. A onda je, naravno, bitno da budem zdrav i da na vreme napunim baterije. Biti dobrog zdravlja uvek je bio moj glavni prioritet. Ono što sam morao naučiti tokom godina jeste da budem pažljiv sa svojim nivoima energije i da sebi omogućim dovoljno vremena za odmor i oporavak. Ono što me pre svega motiviše da se prihvatim novih zadataka jesu radost i zadovoljstvo pevanja. Kad sam nedavno, prvi put posle trogodišnje pauze – u dva poluscenska izvođenja drugog čina u Gštadu i Baden Badenu – ponovo pevao Tristana, ova neverovatna muzika donela mi je duboko nadahnuće i ispunjenost, što mi je bio najveći motiv da je ponovo izvedem.

Posle toliko sjajnih predstava, da li još nešto priželjkujete?

Ne nedostaje mnogo šta na mojoj repertoarskoj listi, ali još postoje neke uloge koje bih voleo da pevam, na primer Palestrinu u istoimenoj operi Hansa Pficnera ili grofa Lorisa u operi „Fedora” Umberta Đordana. Za sledeću godinu planirao sam debi kao Ajzenštajn u Štrausovoj opereti „Slepi miš”, rolu koju sam do sada pevao samo na novogodišnjem koncertu u Drezdenu. I mnogo bih voleo da otpevam Danila u Leharovoj „Veseloj udovici”.