​Публика треба да плаче, а не извођачи

Ако сте волели Паваротија, волећете и Јонаса Кауфмана, рекли би поштоваоци опере, а ми ћемо имати ту могућност да ускоро слушамо овог врхунског тенора, док је његов глас у пуној снази, а он на врхунцу светске каријере. После наступа на летњим фестивалима на Мајорки, у Гштату, Баден Бадену и гостовања у веронској арени, овај тренутно најпрестижнији немачки оперски уметник свечано ће отвoрити 56. Бемус, 1. октобра од 20 часова у Центру Сава, у Београду. Уз Војвођански симфонијски оркестар, под управом Јохена Ридера, славни уметник извешће занимљив програм с најлепшим аријама свог фаха и незаборавним нумерама филмске музике, попут „Марија” из мјузикла „Прича са западне стране”, објављеним на његовом прошлогодишњем албуму „The Sound of Movies”. Критика описује Кауфмана као певача који има „баритонску снагу у доњем регистру, чисте високе тонове и нежни светлуцави средњи опсег – све спојено у луксузни легато”. Славу је стекао као извођач француског, немачког и италијанског репертоара. Међу његовим најпознатијим улогама су Дон Хозе, Вертер, Дон Карлос, Отело, Андре Шеније, Маурицио, Лоенгрин, Парсифал и Флорестан, чије је ликове оживео на најзначајнијим светским сценама.

На отварању Бемуса имаћемо привилегију да чујемо арије из познатих опера Понкијелија, Бизеа, Пучинија, Ђордана, али и песме из филмова као што су „Било једном у Америци” и „Гладијатор”. Како доживљавате овако конципиране концерте?

Волим разноврсност, волим да певам на различитим језицима и у различитим стиловима. Не само зато што би ми било досадно да интерпретирам исте програме изнова и изнова, већ и зато што ме ова свестраност чини флексибилним у сваком погледу: вокално, стилски, музички и лингвистички. И зато се надам да ће и публика добити нешто од тога што ме чује не само у оперским аријама, већ и у великим хитовима из филмске историје.

Да ли сте раније били у Београду и да ли познајете неког српског музичког уметника? Да ли ћете имати времена да упознате наш главни град?

Први пут ћу бити у Београду, никада га нисам видео и заиста се радујем што ћу га упознати. Нажалост, нећу имати довољно времена да видим све што ме занима. Кад је реч о српским певачима, падају ми на памет два имена: сопран Оливера Миљаковић, која је певала безброј пута у Бечкој државној опери и познајем је са снимака, и баритон Жељко Лучић, који је интерпретирао Жерара на мом дебију у улози Андреа Шенијеа у Краљевској опери у Лондону 2015. године.

Раније сте говорили да вам је опера, као облик уметности, „мистериозна”. На који начин? Поменули сте и да опера открива дух времена. По чему се ова уметничка форма данас разликује од прошлих времена? Зашто је људи и даље воле?

Мислим да је овај жанр више магичан него што је „мистериозан”, зато што нас у најбољем случају води у други свет. Изванредна оперска представа, у којој се све добро спојило, може да изазове неочекивана осећања у нама, баш као и сјајан филм. Пре сто година опера је била много популарнија него данас – ако ништа друго, само зато што није било конкуренције у виду биоскопа, радија и телевизије. Пучинијеве арије биле су прави поп хитови за његовог живота. На улици су их певали и звиждали. Наравно, арије као „Несун дорма” и данас су веома популарне, али у Пучинијево време опера није била уметничка форма за образоване људе и познаваоце, већ за све слојеве друштва, од мајстора за пице до професора. Али сјајна ствар је то што ова музика није изгубила ништа на својој моћи, ако дозволите себи да јој се препустите. Опера је препуна емоција, данас исто толико колико и пре сто или двеста година. И зато ће увек пронаћи пут до публике.

Интерпретирали сте око 70 улога на оперским сценама широм света. Које од њих сматрате својом „професионалном личном картом”, а које су вам најдраже? Многе су емоционално захтевне, како се борите с јаким осећањима?

На питање о омиљеним улогама обично кажем да ми је то она коју тренутно певам. Наравно, постоје улоге с којима сам имао јединствена искуства, као што су Дон Хозе, Вертер, Лоенгрин, Дон Карлос, Отело, Пол („Die tote Stadt” Корнголд) и Тристан, као и оне које ми никад не досаде, чак и ако сам их ко зна колико пута извео, попут роле Марија Каварадосија у „Тоски”. Кад је реч о „емотивним захтевима”, увек се трудим да што више уђем у лик и, упркос свом унутрашњем ангажману, ипак успевам да своје певање контролишем. Заносити се снагом музике и драматичном ситуацијом на сцени може бити веома опасно за певача. Било је неких уметница које су за Мадам Батерфлај рекле како је тешко контролисати своје емоције у моменту кад се Батерфлајова опрашта од свог детета пре него што ће извршити самоубиство. Ако почнете тада да плачете, изгубљени сте. И као што старо позоришно правило каже: публика треба да плаче, а не извођачи.

Имате динамичан професионални живот, с интензивним распоредом наступа. Како одржавате равнотежу у свом животу и успевате да останете приземљени и мотивисани?

Па, то је највећи изазов за путујуће уметнике: проналажење равнотеже између професионалног и приватног живота. Оно што је на првом и најважнијем месту јесте моја породица. Не гледају ме као уметника, већ као супруга и оца и то ме увек враћа на земљу и у реалност. А онда је, наравно, битно да будем здрав и да на време напуним батерије. Бити доброг здравља увек је био мој главни приоритет. Оно што сам морао научити током година јесте да будем пажљив са својим нивоима енергије и да себи омогућим довољно времена за одмор и опоравак. Оно што ме пре свега мотивише да се прихватим нових задатака јесу радост и задовољство певања. Кад сам недавно, први пут после трогодишње паузе – у два полусценска извођења другог чина у Гштаду и Баден Бадену – поново певао Тристана, ова невероватна музика донела ми је дубоко надахнуће и испуњеност, што ми је био највећи мотив да је поново изведем.

После толико сјајних представа, да ли још нешто прижељкујете?

Не недостаје много шта на мојој репертоарској листи, али још постоје неке улоге које бих волео да певам, на пример Палестрину у истоименој опери Ханса Пфицнера или грофа Лориса у опери „Федора” Умберта Ђордана. За следећу годину планирао сам деби као Ајзенштајн у Штраусовој оперети „Слепи миш”, ролу коју сам до сада певао само на новогодишњем концерту у Дрездену. И много бих волео да отпевам Данила у Лехаровој „Веселој удовици”.