Ep o „šengenu”

Iako se za Srbiju 2009. u izveštaju Evropske komisije pominje kao „godina belog šengena”, prema priznanju potpredsednika vlade za evropske integracije Božidara Đelića malo je verovatno da će ona za nas to i biti.

A ako najoptimističniji ministar svih dosadašnjih vlada kaže da nema garancije, onda se može pretpostaviti da nešto ozbiljno nije u redu.

U kancelariji Evropske komisije u četvrtak su dopisniku „Politike” iz Brisela naglasili da nikakve datume nikada nisu ni pominjali.

Ali ministar je voleo da pominje rokove i čak je bio poznat po tome što je svaki novi branio sa istim žarom kao prethodni.

Polovinom oktobra prošle godineBožaĐelić nam je iz Pariza preneo uveravanja da Srbija može da računa na „belu šengensku listu” tokom predsedavanja Francuske EU, znači do kraja 2008. godine.

A onda su došli izbori, pa su mnogi poverovali da ćemo, ako izbori dobro prođu, na krilima predizborne kampanje do kraja ove godine, ali stvarno, sleteti pravo na „belu šengensku listu”.

Kada su Francuzi već duboko zagazili u predsedavanje EU, polovinom septembra, posle razgovora s potpredsednikom Evropske komisije Žakom Baroom, Đelić je preneo obećanje da će nam vize ukinuti malo kasnije, polovinom 2009, kada Komisija završi tehnički deo posla.

Pa, onda, pre samo dve nedelje Đelić nam je iz Brisela poručio da će izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije u procesu evropskih integracija biti pozitivan i da će to biti dobra osnova da 2009. godine dobijemo status kandidata i osvanemo na „beloj listi”. Naravno, ukoliko ispunimo uslove.

A onda smo u četvrtak, od novinara Željka Pantelića iz Brisela, saznali da, ne samo da od bezviznog režima nema ništa tokom 2009, nego bismo „prema najboljem scenariju” tek na proleće 2010. mogli da putujemo bez viza.

Potpredsednik Đelić je potom potvrdio da u toj vesti ima istine. Čak i kada bi Srbija savladala sve prepreke s mape puta, pitanje je kako će se EU izboriti sa izazovima poput recesije, Lisabonskim sporazumom i izborima za Evropski parlament.

Očigledno u Briselu nisu razumeli koliko nam je to važno.

Davnog januara 2007. godine, na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, objašnjavajući Fincu Oliju Renu koliko je Srbiji stalo da dostigne bezvizni režim do kraja 2008. godine, istina u šali, Boža je rekao da je, ako bi pomoglo, spreman da nauči napamet finski nacionalni ep „Kalevalu”.

Dve godine kasnije, posle poraznog saznanja da nam sledeću godinu krize neće ulepšati bezvizni režim, potpredsednik je pokazao da je entuzijazam poslednja stvar koja će ga napustiti. „Bolje je da idemo poletno, sa inicijativom i rokovima. To je moje zaduženje, da ’guram’ proces i, ako me kritikuju što se nešto desi koji mesec kasnije, meni to nije bitno. Ja nemam čarobni štapić, ali neću da sedim i čekam Godoa.”

Dok smo mi te dve godine čekali Godoa, ne znamo da li ga je Ren preslišavao „Kalevalu”. Možda bi išlo brže da je evropski komesar za proširenje naučio neke našestihove, na primer iz kosovskog ciklusa.