Miris rata

Jukio Mišima u romanu „Ispovest maske” piše: „Ja sam, međutim, bio opčinjen jedino mirisom znoja koji se cedio niz tela vojnika i to je bio pravi razlog moje ushićenosti, dobro sakriven iza želje da od njih dobijem čaure. Miris znoja sa tela vojnika – miris nalik na letnji povetarac, na vazduh otežao od sunca koji struji iznad morskih obala – prodirao je u moje nozdrve i omamljivao me. To je verovatno prvi miris koga se sećam... ali su zato s vremenom moja čula počela sve burnije i burnije da reaguju pri pomisli na sudbinu vojnika, tragičnu stranu njihovog poziva, na daleke zemlje u koje odlaze i razne načine na koje mogu da budu ubijeni...”

Dok Džin Toski Maracani Viskonti u knjizi „Putovanje u ludilo jednog rata” daje drugu dimenziju: „Veliki hangari bili su prazni, na lomačama su spaljivane prnje i ćebad, ali ja sam i dalje osećala onaj isti neobičan miris kojim su odisali milicioneri koji su me dopratili prethodnog dana, kao i svi vojnici i oficiri. Čudan, oštar miris koji je izbijao iz pora njihove kože i koji sam i sama osećala na odeći, u kosi, bez obzira na svakodnevno kupanje i tuširanje. Ni nalik na miris belog luka koji su ovde jeli u ogromnim količinama niti na miris iz boca za plinsko grejanje. Ličio na neki gotovo životinjski vonj.

Po povratku u Milano pitala sam jednog psihijatra šta bi to moglo biti. Možda adrenalin izazvan strahom? ’Ne’, odgovorio mi je, ’po opisu bi se reklo da se radi o noradrenalinu, koji se stvara usled delovanja agresivnih nagona’.”

Džini Viskonti je prvi put došla u Jugoslaviju u leto 1992. godine, kao radoznali novinar koji je hteo da čuje, vidi i zabeleži i drugu stranu, zapisala je dr Jasna Janićijević Živojinović.

Čitao sam „Koren, stablo, pavetina” i „Zapise pod pritiskom” dr Gojka Nikoliša, ali nisam čitao njegove radove o istoriji ratnog saniteta i o psihofizičkim mogućnostima čoveka u posebnim uslovima gerilskog ratovanja. Voleo bih da jesam i da sam imao mogućnost da rastumačim o čemu pišu Mišima i grofica Viskonti.

Jovan Rukavina,
Šabac