Мирис рата

Јукио Мишима у роману „Исповест маске” пише: „Ја сам, међутим, био опчињен једино мирисом зноја који се цедио низ тела војника и то је био прави разлог моје усхићености, добро сакривен иза жеље да од њих добијем чауре. Мирис зноја са тела војника – мирис налик на летњи поветарац, на ваздух отежао од сунца који струји изнад морских обала – продирао је у моје ноздрве и омамљивао ме. То је вероватно први мирис кога се сећам... али су зато с временом моја чула почела све бурније и бурније да реагују при помисли на судбину војника, трагичну страну њиховог позива, на далеке земље у које одлазе и разне начине на које могу да буду убијени...”

Док Џин Тоски Марацани Висконти у књизи „Путовање у лудило једног рата” даје другу димензију: „Велики хангари били су празни, на ломачама су спаљиване прње и ћебад, али ја сам и даље осећала онај исти необичан мирис којим су одисали милиционери који су ме допратили претходног дана, као и сви војници и официри. Чудан, оштар мирис који је избијао из пора њихове коже и који сам и сама осећала на одећи, у коси, без обзира на свакодневно купање и туширање. Ни налик на мирис белог лука који су овде јели у огромним количинама нити на мирис из боца за плинско грејање. Личио на неки готово животињски воњ.

По повратку у Милано питала сам једног психијатра шта би то могло бити. Можда адреналин изазван страхом? ’Не’, одговорио ми је, ’по опису би се рекло да се ради о норадреналину, који се ствара услед деловања агресивних нагона’.”

Џини Висконти је први пут дошла у Југославију у лето 1992. године, као радознали новинар који је хтео да чује, види и забележи и другу страну, записала је др Јасна Јанићијевић Живојиновић.

Читао сам „Корен, стабло, паветина” и „Записе под притиском” др Гојка Николиша, али нисам читао његове радове о историји ратног санитета и о психофизичким могућностима човека у посебним условима герилског ратовања. Волео бих да јесам и да сам имао могућност да растумачим о чему пишу Мишима и грофица Висконти.

Јован Рукавина,
Шабац