Preskupe greške

Troje medicinara Urgentnog centra Kliničkog centra Srbije koji su protekle nedelje vratili porodilju u komi Svetlanu Vučković u Zdravstveni centar u Požarevcu dobili su samo – opomenu pred otkaz. Očekivalo se da će u ovom slučaju, gde je tako očigledno da lekari nisu postupili po etičkim pravilima, reagovati nadležni organi Lekarske komore Srbije i Srpskog lekarskog društva, ali oni su zaćutali. I, po ko zna koji put, stiče se utisak da će stati na stranu svojih kolega, ali i da nikad neće biti spremni da javno osude neki loš gest ili, pak, grešku „belih mantila”.

Ali, da ne bi ispalo da rukovodstvo bolnice nije ništa uradilo, direktor je kaznio lekare ukorom, kako je objašnjeno, najvećom kaznom koju on može da izrekne... Pa zar je naš zakon toliko „labav” da direktor ima „vezane ruke”, pa i u ovako dramatičnom slučaju ne sme da uruči otkaz doktoru koji je najodgovorniji za to što je dozvolio da ženu s teškim povredama glave nekoliko puta voze stotinu kilometara od jedne do druge bolnice? Ili je, možda, neko u Urgentnom centru smatrao da može da se ponaša nonšalantno, jer je reč o pacijentkinji romskog porekla? Zar po Hipokratovoj zakletvi nisu svi pacijenti jednaki, bez obzira na boju kože, pol i veroispovest?

Ovo, međutim, nije jedini primer nesmotrenog ponašanja medicinara. Lekarskih grešaka u Srbiji ima znatno više nego što „medijska statistika” pokazuje. Dok razvijene zemlje godišnje beleže po nekoliko stotina hiljadastručnih grešaka doktora, kod nas se one prijavljene mogu nabrojati na prste.

A gotovo sve lekarske greške do sada nisu imale epilog kakav je javnost očekivala. Po sistemu „tresla se gora, rodio se miš”, oko mnogih slučajeva se digla velika prašina, ali je posle nekog vremena sve zataškano. Isti doktori koji su počinili strahovite propuste i dalje primaju pacijente, kao da se ništa nije dogodilo.

Da li je to zbog toga što je ljudski život u današnje vreme postao toliko jeftin, da je malo ko u našoj zemlji odgovarao zbog postupaka u lečenju građana ili je možda uzrok takvog ponašanja to što pojedinci dobro znaju da je život pacijenata u njihovim rukama i da mogu da nastave sa bahatim ophođenjem, ulazeći u operacionu salu samo kada dobiju poklon ili koverat u ruku? Ovakve „crne ovce”, nažalost, stavljaju se u isti koš sa lekarima koji godinama savesno obavljaju svoj posao i čine sve za dobrobit pacijenata. Ali, prosto ne mogu da „isplivaju” na površinu i pokažu prave vrednosti dok ovakvi „beli mantili” i dalje suvereno vladaju u svojim bolnicama. Neko treba da odluči da zasuče rukave i odvoji žito od kukolja, a to ne može da bude samo ministar zdravlja. Moraju da istupe i strukovne organizacije, inače će ova profesija, koja je dugo godina smatrana najelitnijom, i dalje biti zaštićenija od belih medveda.