Epska dimenzija u ženskim pevanim pričama

El Guna – Poznati i priznati francusko-marokanski scenarista, reditelj i producent Nabil Ajuš, posle prikazivanja u Kanu sada se sa filmom „Svi vole Tudu” takmiči za nagrade na egipatskom 7. El Guna filmskom festivalu (GFF), gde zapravo ima i svoju zvaničnu bliskoistočnu premijeru.

Autor nagrađivanih, a od strane srpskih festivalskih gledalaca takođe voljenih filmova, poput: „Minut sunca manje”, „Šta god hoće Lola”, „Božji konji”, „Najvoljenije” i „Kazablanka bit”, u novom filmu uranja u složen svet „šeika” – tradicionalnih marokanskih izvođačica „aita” muzičke poezije, kroz koju se izražava i ženski otpor i emancipacija. Njegova glavna junakinja – prkosna i prelepa Tuda, suočavajući se stalno sa životnim problemima u osiromašenoj seoskoj sredini, hrli ka varljivom svetlu Kazablanke u nadi da će tamo biti prepoznata i priznata kao umetnica i da će obezbediti bolju budućnost za sebe i malog gluvonemog sina. Kroz priču o njoj Ajuš daje i širu sliku položaja marokanskih žena koje ponosno dižu i glavu i glas protiv patrijarhata, uranja u ritam i melodiju tradicionalnih pesama i u ritam savremenog života. Film „Svi vole Tudu” je otkupila distributerska kuća „MegaCom Films-MCF” za prikazivanje u Srbiji, prvo na nekom od predstojećih festivala...

Dajete nam sliku marokanske žene, nepismene, ali odlučne i strastvene, a da li je žena poput Tude postojala i da li i danas postoji?

Da, Tuda je zapravo naslednica onih marokanskih heroina u pobuni protiv svih etabliranih sila. Njihov glas je bio njihovo oružje i njihov stil pevanja – aita, njihova municija. To je Tuda, žena koja želi da prevaziđe granice i zabrane i koja se bori protiv svih oblika savremenih dominacija. Moj film je vođen ovim duhom pobune.

Šta je zapravo aita, samo marokanski stil narodne muzike?

Aita je oblik vokalne poezije rođen pre nekoliko vekova u ravnicama Maroka. Prvobitno su je pevali muškarci, jer je u to vreme ženama bilo zabranjeno da pevaju. Postoje epske dimenzije u ovim pevanim pričama koje su putovale zemljom od jedne doline do druge i onda se u 19. veku pojavila hrabra žena Karbuša, koja je odlučila da razbije tabue i prvi put peva u javnosti. Ova žena je postala poznata, jer se suočila sa Kaidom, gospodarom velike moći koji se zaljubio u nju. Odupirala mu se, a legenda kaže da ju je on živu zakovao. Zahvaljujući njoj aita umetnost je postala ženska. Ove žene su kasnije nazvane šeikate. Obogatile su svoj repertoar, evocirajući u svojim pesmama za to vreme subverzivne teme, poput želje tela i ljubavi. Njihova otvorenost i sloboda koju su sebi dozvolile brzo su im dali poseban status, snažan, avangardan. Prvo su pevale po selima, a posle putovale od ravnice do planine Atlas.

Kako se ove šeikate danas doživljavaju u Maroku?

Šeikate (ženski rod od šeik, prim. aut.) je ceo marokanski narod obožavao i divio im se. One su oličavale dušu Maroka, glas zemlje, jer je njihova pevana poezija bila deo svake borbe. Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka sela su osiromašila i mnoge šeikate su se preselile u gradove kako bi zarađivale za život. Tamo su bile prinuđene da menjaju repertoar da bi preživele, odgovarajući na želje javnosti i pevajući u noćnim kabareima i zbog toga su počeli da ih smatraju ženama na lošem glasu. Od statusa obožavanih, postale su prezrene od ljudi za koje je i sama reč „šeika” postala uvreda. Iako je danas njihov odnos sa stanovništvom i dalje složen i negde između ljubavi i mržnje, one se i dalje bore da njihova umetnost bude shvaćena. Želeo sam da ovim umetnicama vratim nekadašnji sjaj. To je i Tudina pokretačka snaga u filmu, da vrati status i odbrani tradiciju.

Vaš film počinje uznemiravajućom scenom kada se Tudin nastup pretvara u noćnu moru njenog silovanja?

Takav je njihov život. Istražujući za ovaj film, mnoge su mi žene ispričale takve stvari da sam ponekad ostajao bez reči. To je surovo, ali je realnost. Jedna od šeika mi je rekla „to je naš svakodnevni život”. Ove žene trajno žive sa ovakvom vrstom nasilja, same su i, pre svega, siromašne, ali imaju oblik izuzetne otpornosti koja ih spasava. Želeo sam da ova početna scena otelotvori banalni silazak u horor, da pokažem brutalnost nekih iskustava sa kojima se susreću jer nemaju drugu opciju. Počinje sa lepotom pesme, a onda se utone u surovost koja takođe čini živote ovih žena.

Je li marokansko društvo sada spremno za neke od uobičajenih „MeToo” zahteva i za bolji položaj žena?

Marokansko društvo je podeljeno između naprednjaka koji žele da se zakoni menjaju, da se preispita porodični zakon i mesto žena i konzervativaca koji odbacuju svaki napredak i bilo kakvu emancipaciju žena. Njihov otpor promenama se izražava na različite načine, uključujući i one nasilne. Još uvek je sve to u fazi borbe.

Vaša junakinja ima malog gluvonemog sina, a to je i svet tišine?

Moglo bi se reći da Tuda peva kako bi dala glas težnjama svog sina. On ne može da čuje šta peva njegova majka, ali može da percipira i ima potpuno strahopoštovanje prema njoj. Njihov odnos prevazilazi reči. Sve što ona radi je za njega, da mu da mesto, da mu ponudi ono što ona nije imala, počevši od obrazovanja. Ona je opsednuta time da mu nađe školu, a ona sama je nepismena.

Koliko je vama lično ovakav ženski lik blizak?

Veoma mi je blizak zato što je ona usamljena osoba, a ja volim samoću. Voleo sam da se zatvorim u svoj sopstveni mali svet i posmatram, osluškujem. To me je izgradilo. Osećam bliskost i zbog njenog odnosa sa sinom, jer sam odrastao gledajući svoju majku kako se muči u Sarselu na periferiji Pariza gde smo živeli. I ona je pevala i dugo sam čuvao snimke njenog pevanja. To je bio njen mehanizam oslobađanja. Umetnost je uvek bila njen način postojanja.

Glumica Nisrin Eradi je fantastična u ulozi Tude, je li ona poznata u Maroku?

Da, dobro je poznata. Otkrivena je u inostranstvu. Moja supruga Marjam Tuzani ju je angažovala za svoj prvi film „Adam”. Nisrin je moćna glumica, vatrena i intenzivna. Možete da osetite njenu unutrašnjost, ona je takođe sposobna da zauzme sav prostor koji joj se nudi na sceni. Mnogo je truda uložila za ulogu Tude, naučila je da peva i drži ritam, vežbala je sa šeikatama godinu i po dana. Trenirala je kod profesionalnih šeikata i za to vreme odbijala je sve druge uloge.

Šta mislite, hoće li se „Svi vole Tudu” dopasti Marokancima?

Teško je predvideti kakve će reakcije ovaj film izazvati. Ne razmišljam o tome. Pokušavam da se fokusiram na ono što želim da kažem o svojim likovima. O ovim upornim borcima koji traže nezavisnost. O ovim usamljenim ratnicama poput Tude.